Osim što nam pruža mogućnost da u njoj uživamo, priroda nam može dati i hranu, slatkiše, lekove, sredstva za higijenu i još mnogo toga što možemo koristiti tokom boravka u njoj kako u prirodnom obliku, tako i uz minimalnu preradu, za šta nam je, naravno, potrebno i malo znanja.

Nikola Mihajlović iz Vranja, planinar, profesor biologije i zaljubljenik u prirodu otkriva nam kako sve on koristi dobrobiti planine.

Kako kaže, prvih sedam godina života proveo je u selu Tesovište pored Vranja i veruje da je to predodredilo njegovu veliku ljubav prema prirodi, iako u jednom periodu života toga nije bio svestan, i to baš kada se prvi put okušao u planinarenju. Tada se, kao student, popeo na vrh Smrdljuč (1579) planina Čemerno 2007. godine.

„U selu Tolišnica smo imali ekološki kamp i jednog dana smo odlučili da se popnemo na vrh. To je za mene bilo očaravajuće, ali i vrlo naporno iskustvo jer, kao i skoro svaki student, veću kondiciju sam imao za noćne žurke, nego za planinarenje.

Ali to se polako menjalo, jer sam vremenom shvatao da je čovek stvoren za duga pešačenja. Kroz planinarenje sam spojio ljubav prema prirodi, fizičku aktivnost, ljubav prema geografiji i orjentiringu. Naravno tu je neizostavno druženje sa pozitivnim ljudima“, priča Nikola, koga tako verovatno niko ne zna, s obzirom na to da ga već dugo svi zovu i znaju po nadimku Cobi. 

Pored fantastičinih vidikovaca, druženja i pešačenja kao vida fizičke aktivnosti, on nas podseća da se tokom boravka u prirodi povećava i lučenje hormona i neurotransmitera koji utiču na dobro raspoloženje. 

„To su one supstance koje popunjavaju osećaj praznine, karakterističan kod ljudi koji žive u gradovima, zbog nedovoljnog kontakta sa prirodom. U prirodi možete da nađete hranu, slatkiše, lekove, sredstva za higijenu, prirodne pesticide, materijal za izgradnju objekata…, sve u zavisnosti od godišnjeg doba. Da bi našli sve što vam treba u prirodi potrebno je poznavati je, ali i stalno učiti. Naši preci su imali veliko znanje o prirodi i to su prenosili kroz mitologiju. Nažalost, naša generacije i generacija naših roditelja, tačnije one genracije koje su napustile sela, su prezrele to znanje i nisu ga usvojile. Sad je tu nažalost došlo do prekida i gubitka znanja koje se nadograđivalo i prenosilo hiljadama godinama“, kaže naš sagovornik. 

Priroda nam daje hranu, ali i sredstva za higijenu

Prema njegovom iskustvu, iz prirode se mogu koristiti šumski plodovi kao što su divlje jabuke, kruške, šljive, oskoruše, drenjinje, trnjinje, brekinje, maline, kupine, šipurak (koji se jede i zimi, jer se tada smrzne, omekša i dobije ukus džema).

„Mogu da se koriste u svežem stanju ili da se suše na temperaturi do 45 stepeni u hladovini ili u dehidratorima, u kojim se može podešavati temperatura. Mogu se, zatim, praviti i hladno ceđeni sokovi.  Lešnici, orasi, kesten i žir mogu da  se koriste u svežem stanju, a mogu i da se peku ili kuvaju. Termičkom obradom dobijaju na ukusu, ali gube na vitaminima. Od skoro svih biljaka, osim otrovnih, naravno, mogu da se prave čajevi, macerati i tinkture, koje su vrlo lekovite. Jedini problem je što biljke zahtevaju znanje, i zdravstveni problemi se, za razliku od korišćenja lekova, rešavaju duže vreme uz postepenu promenu načina života“, priča nam Cobi. 

Tokom kretanja kroz planinu planinari često nailaze na gljive, a prema rečima našeg sagovornika, većina njih je jestiva, koriste se uglavnom termički obrađene, sem par vrsta koje mogu da se jedu sveže. Upoznvanje sa jestivim gljivama je dug proces, a kako kaže Cobi, mnogo je bitnije najpre upoznati nejestive, a na planinama u našem okruženju to su zelena pupavka, kao najotrovnija, zatim zavodnica, ludara, otrovni šampinjon, panterovka, i muhara.

Osim što izbegava komercijalnu hranu, Cobi često koristi i sredstva  za higijenu koja se prave od prirodnih sastojaka, i koja ne zagađuju prirodu. 

„Kao sredstvo za higijenu može se koristiti soda bikarbona, koja lepo čisti telo i kosu. Ona se rastvara u vodi i utrljava na telo i u kosu, a posle toga može da se nanese prirodno jabukovo sirće, da bi kosa dobila na volumenu. Na kraju se to sve ispere vodom, još bolje hladnom vodom, jer ona ima višestruki pozitivni uticaj na organizam). I pasta za sube se može napraviti, tako što se samelje lekovito bilje, doda se soda bikarbona, može i glicerin i to je savršena pasta za zube. Sapuni se mogu praviti od ulja i žive sode, uz dodavanje eteričnih ulja i prirodnih boja. Pepeo i pesak mogu da se koristite umesto detrdženta za pranje posuđa, eterična ulja umesto parfema, za šta može da se iskombinuje više eteričnih ulja i da se dobije vrhunski parfem, poput onih koje skupo plaćamo.  Pojedina eterična ulja ne treba nanositi direktno na kožu, već na veš ili ih rastvoriti u malo maslinovog ulja i tad naneti na kožu. Eterična ulja se takođe mogu koristiti  kao aromaterapija za opuštanje, uz pomoć difuzera“, preporučuje Cobi.

Šta treba jesti tokom planinarenja?

Jedan od velikih strahova svakog planinara, naročito početnika, je da ne bude gladan na planini. Cobi je te strahove prevazišo pa često i na vrlo zahtevne staze polazi sa minimalnom količinom hrane, uglavnom spremljenom od prirodnih sastojaka.

„Previše hrane i neadekvatna hrana može više da nam šteti, nego što koristi tokom pešačenja. Najbitnije je unositi dovoljne količine vode u zavisnosti od vremenskih uslova i težine staze. Najadekvatnija hrana za pešačenje treba da sadrži što više prostih ugljenih hidrata monosaharida (sveže ili suvo voće, orašasti plodovi, med), a obroci treba da budu što manji, jer čovek s praznim stomakom lakši i bolje pešači, jer ne troši energiju na varenje. Najpraktičnije pojesti neku voćku i na taj način uneti u organizam monosaharide koji se vrlo brzo vare i već za pola sata, ili manje, se nađu u krvi. Drugi način je praviti energetske pločice od suvog voća, orašistih plodova i meda, koje podsećaju na bonžitu. Za meso i testo je je potrebno čak pet ili više sati za varenje. Čovek najbolje pešači kad je blago gladan i povremeno unosi malo prirodnih prostih šećera, da ne bi došlo do pada energije. Sve naše ćelije koriste glukozu, koja je uskladištena u mišićima i jetri u obliku glikogena. Naši mišići prilikom aktivnosti troše enrgiju koja se u njima nlzi u obliku glikogena, a dodatni glikogen se oslobađa iz jetre uz pomoć hormona glukagona. Povremeno je potrebno pojesti neki prirodni šećer zbog mozga, jer je on najveći potrošač ugljenih hidrata u organizmu, ali u tome, naravno, ne treba preterivati“.

Iz njegovog iskustva, ljudi na planini najviše preteruju u količini mesa i testa, koji se dugo vare i daju osećaj sitosti duze vreme. Naša tradicionalna kuhinja se zasniva na mesu, testeninama i siru, a nijedan od ovih prozvoda nije dobar za višečasovno pešačenje, tvrdi ovaj profesor biologije i dodaje da je ispijanje alkohola u toku pešačenja vrlo loša navika, jer alkohol izaziva dodatni gubitak vode iz organizma i opterećuje srce.

Zašto treba boraviti na planini?

„Planina je sloboda, čist vazduh, čista voda, čista hrana, sloboda, čisti ljudi, zdravo telo, zdrav duh, sloboda, tišina, spokoj, blaženstvo, sloboda, cvrkut ptica, fizička aktivnost, zadovoljstvo, majka priroda i sloboda“.

Kako kaže, cilj planinarenja za njega u početku jeste bio da se popne na što veće vrhove, a sada je da na planini uživa i da uči. Planinarenje za njega nije takmičenje, osim u slučaju takmičenja sa samim sobom.

„Svaka planina ima svoje čari i koliko god puta da odete na istu planinu, bićete različito dočekani. Nekad je planina darežljiva, ljubazna i umiljata, a kad je takva, treba uživti u njoj. Ali nekad je besna, razdražljiva i ljuta, i tada je treba ostaviti na miru, skloniti se negde i pomeriti penjnje na vrh za neki drugi dan“, savetuje Cobi, koji sa prijateljima u Vranju, okupljenjim u viber grupi „Vrgoljivi putnici“, gotovo svakog vikenda odlazi na neku planinu.

Iako svaka planina pruža razlog za uživanje, najlepše mu je do sada bilo na Rili, Durmitoru, Valozima, Dukatu, Besnoj Kobili… Sam pčinjski okrug ima preko 20 vrhova koji su iznada 1500 metara, a to je, kaže Cobi, ogromno bogatstvo za svakog planinara.