Postoje planine koje čoveka privuku svojim vrhovima, neke to učine svojim prostranstvima, a neke posebnim karakterom. Dolomiti pripadaju ovoj poslednjoj grupi, jer je njihov poseban karakter teško svesti na jedan segment ili izdvojiti samo jedan razlog zbog kojeg im se planinari iznova vraćaju. Oštre kamene litice uzdižu se iznad zelenih dolina, između njih se provlače planinarske staze, a iza svakog prevoja otvara se novi pogled. Čak i kada se čini da je pejzaž već pokazao sve što ima (ili možda da je planina već pokazala sve šta ima…), dovoljno je preći još nekoliko stotina metara da se pred nama pojavi potpuno nova slika.

U takav planinski svet zaputilo se 27 članova PK Železničar iz Niša. Od 5. do 12. jula, kroz tri grupe, imali smo priliku da upoznamo različita lica Dolomita, od visokih i zahtevnih vrhova do pitomih staza i istorijskih puteva kojima su nekada prolazili stanovnici ovih krajeva. Ovog puta svesno smo izabrali da zaobiđemo neka od najpoznatijih „instagram“ lokacija koje su poslednjih godina postale nezaobilazne na društvenim mrežama, upravo zbog ogromnih gužvi koje ih prate tokom letnje sezone.

Jedan od vrhunaca akcije bili su svakako Tofana di Meco 3244 m i Tofana di Rozes 3225 m iz masiva Tofane. Svojim impozantnim stenovitim zidovima predstavljaju ono prepoznatljivo lice Dolomita koje se najčešće vezuje za fotografije ovog kraja. Duboko ispod njihovih strmih padina, u zelenoj dolini, smeštena je Kortina Dampeco, nad kojom se ovi moćni vrhovi nadvijaju i iz gotovo svakog njenog dela privlače pogled.

Međutim, tek kada se zakorači planinarskim stazama i izađe na veću visinu, postaje jasno koliko se pejzaž menja. Sa visine se pogled širi daleko preko okolnih dolina i vrhova, dok ono što je iz doline izgledalo ogromno i nedostižno dobija sasvim novu perspektivu.

Ipak, Dolomite ne treba upoznavati samo kroz penjanja na razne vrhove. Jednako upečatljive mogu biti i neke lakše staze u dolinama. „Montanelijeva šetnja“ pružila je priliku da se planina doživi u drugačijem ritmu, uz stalno smenjivanje pogleda na okolne vrhove i doline. Upravo takvi trenuci, kada nema potrebe da se žuri ka nekoj sledećoj tački, često ostanu među najlepšim uspomenama sa planinarskog putovanja.

Našim rutama obuhvaćen je i Monte Mondeval 2455 m, koji se uzdiže iz istoimene visoravni. Još jedno mesto sa kojeg se pružaju široki pogledi na karakterističan dolomitski pejzaž. A zatim i najlakši vrh preko 3000 metara, Pic Boe 3152 m. On nas je odveo u sasvim drugačiji ambijent. Stena, visina, vetar, surov visokogorski pejzaž i pogled koji se pruža daleko preko okolnih masiva. Sve to zajedno stvara osećaj da se nalazite u samom srcu planine.

Među svim tim vrhovima i stenovitim masivima, posebnu priču prestavljao je „Put hleba“. Za razliku od visokih vrhova, ovakve staze podsećaju da planina nije samo prostor za planinare, već i mesto u kojem su ljudi vekovima živeli, radili i povezivali svoja naselja. Iza naziva staze krije se priča o nekadašnjem načinu života, o svakodnevnom prolasku kroz planinski prostor i o vremenu kada su putevi preko planine imali sasvim drugačiji značaj nego danas.

Obilazak čuvenih Pet tornjeva (Cinque Torri) jednako je upečatljiv kao i sve ostalo pre toga. Pre nego što smo krenuli ka karakterističnim kamenim formacijama, napravili smo pauzu u planinarskom domu Nuvolau (Rifugio Nuvolau). Kafa u planinarskom domu, uz neverovatne poglede, bila je jedan od onih malih trenutaka koji se možda ne planiraju kao poseban deo akcije, ali se dugo pamte. Umesto kafe, moguće je popiti i domaće točeno pivo, koje je odlično. A ogromne kamene kule Pet tornjeva još jednom su pokazale zbog čega je ovaj deo Dolomita toliko prepoznatljiv.

Dolomiti, međutim, nisu bili samo prostor za klupske planinarske ture. 11. jula, pet članova našeg treking tima zamenilo je planinarske cipele patikama za trčanje i učestvovalo na trci DoloMyths Run. Dok su prethodnih dana Dolomiti otkrivani u ritmu planinarskog koraka, naši trkači su isti planinski prostor upoznali na mnogo brži način. Start je bio u gradiću Kanacei, cilj u podnožju Marmolade, a staza koja vodi kroz spektakularni dolomitski pejzaž pružili su im sasvim drugačiji doživljaj planine. Njihovo učešće bilo je još jedan lep način da se naše klupsko putovanje poveže sa planinarskim i trejl trkačkim svetom.

Sedam dana provedenih na planini bilo je dovoljno da obiđemo čuvene vrhove, prođemo različite staze, upoznamo još jedan delić istorije ovog prostora i, što je možda najvažnije, provedemo vreme zajedno u planini. Tri grupe, različite rute i različiti doživljaju na kraju su se spojili u jednu zajedničku priču.

A Dolomiti su, kao i sva velika planinska prostranstva, ostavili utisak da je viđeno mnogo, ali da je ostalo još više toga što čeka neki naredni dolazak. Jer za ovakve planine nije teško pronaći razlog da se ponovo krene na put.