Savremeni svet utiče na ljudsku psihu i to negativno, smatra dr med. Siniša Vujić, savetnik u oblasti psihoterapije, ali i instruktor sportskog penjanja i alpinizma. Upravo zbog toga u svakom pojedincu mora da postoji neki odnos sa prirodom – ko može, treba da živi u prirodi ili što bliže njoj, a ko ne može, onda barem da redovno odlazi prirodu i da tamo provodi što više vremena.
“Hajnc Kohut u svojoj psihologiji daje detaljna objašnjenja kako sredine utiče na ljudsko biće. Nama je za ovaj razgovor dovoljna narodna poslovica, a koja Kohutovu psihologiju sublimira u svega par reči. Ta poslovica kaže: S kim si, takav si. Naše je stoga da se zapitamo, sa kim smo to mi? Da li smo sa prirodom ili sa betonom? Jedno nas čini prirodnim bićima, dok drugo tvrdim i neprirodnim. I jedno i drugo se odnosi na naše unutrašnje biće, našu psihu, a ne spoljašnju pojavu”, smatra Vujić.
Kako kaže, svaki odnos sa prirodom dobrodošao. Ne mora to nužno da bude planina, može i voda, poput reke, mora ili okeana, pa čak i pustinja. Dobrodošle su i aktivnosti poput veslanja, jedrenja ili bilo čega sličnog.
“Sve ono što je od našeg ličnog znanja i veština ovisno, te ubiramo plodove sopstvenog truda i promišljanja je odlično za naše unutrašnje biće. Nekad je i sam seljački život bio takav. Ljudi su zavisili samo od sebe i svog znanja, a ne trgovine sa drugima. Ona je bila sporedan stvar. Sad je u svetu sve obrnuto. Ljudi globalno znaju samo po jednu specijalizovanu stvar da rade, to se zove profesija, dok sve ostalo moraju da nabave kupovinom”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da takav sistem stvara unutrašnju nesigurnost, nelagodu i izgubljenost u svemu što nije vezano za tu jednu stvar, odnosno profesiju.
“Priroda nas vraća širim znanjima, kroz interakciju sa njom postajemo ponovo životni desetobojci. U njoj treba znati prepoznati promenu vremena, naći pravi put, sklonište i hranu ako treba, prvu pomoć, sarađivati sa drugima u vanrednim okolnostima, itd. Planine svakako to sve traže od nas, pritom su nam i tu. Takoreći one su svima ispred nosa, barem u našoj zemlji. Za njih ne treba ni veslo, a ni jedrilica. Dovoljno je za početak da se ima neka obuća, potom ranac i može da se krene. Ostalo će se već usput stići.
U današnje vreme nije jednostavno prepustiti se prirodi, u uslovima kada smo nekada bez dometa, bez kontakta sa svakodnevnim okruženjem. Uživanje u prirodi je proces koji takođe moramo da učimo.
“Iz ličnog iskustva bih rekao da prvo nastaje neka vrsta bojazni ili strepnje koja ide iz misli: Šta ako mi se nešto desi!? Kad ove ideje prođu onda dolazi ravnodušnost, pa iza njih tek zadovoljstvo. Poslednje navedeno je na redu kad se samom sebi odgovori na sva moguća pitanja i sumnje tipa šta ako ovo, šta ako ono… Teško je danas naći mesta bez dometa, skoro da je sve pokriveno. Smatram da sam bio privilegovan da se bavim planinama pre mobilnih uređaja”, zaključuje Vujić.
I radost oko pripreme za odlazak na planinu je proces koji traje – počinje od planiranja, preko boravka na planini i traje nekada i danima posle toga.
“Radosni smo kad radimo ono što volimo. To izaziva sreću. A, sreća je kao što i sama reč kaže, kad se neko sretne sa nečim. To može biti sa nekim objektom (telefonom, autom itd), prijateljem ili idejom. Nismo svi isti. Svako se raduje, i biva srećan na onom nivou na kojem može da razume svet oko sebe. Planina i odlazak u nju zasigurno nije potpuno materijalni nivo. Tako da se i sa njom ili njima susrećemo, a svaka od njih nosi u sebi svoju ideju. Barem za one koji to mogu da osete pa i vide. Nema potrebe za naučnim objašnjenima predhodno rečenog, iako ih ima. Moglo bi pričati o količinama oksitocina, dopamin, edndrofinima i sličnim hormonima zadovoljstva i sreće ali mislim da je to suvišno. Jer osim suvih brojeva ne dodaje ništa značajno predhodnoj slici”.
Naš sagovornik je, pored svega o čemu u tekstu razgovaramo i osnivač stvaralačke 
kuće “Pragora”, koja je izdala srpsku verziju autobiografske knjige “Put” Nejca Zaplotnika, jednog od najboljih jugoslovenskih, slovenačkih i svetskih alpinista sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Pored ostalih uspeha, Nejc je jedan od dvojice Jugoslovena koji su 1979. godine teškim smerom izašli na najviši vrh sveta, Mont Everest, odnosno Sagarmatu.
Priroda kao lek, ali i “droga”
Svako ko je makar malo boravio u prirodi iskusio je njenu lekovitu moć.
“Kad se priroda pravilno koristi, u njoj i sa njom živi, ona najpre unosi mir u ljude. Iz tog mira mogu čuda da se dešavaju. Naravno da neće nekom izrasti treća noga ili biti rešena katarakta ali hoće splasnuti krvni pritisak, preskakanje srca, nadimanje u stomaku, čir na želucu i sve ostale psihosomatske bolesti. Mnogi karcinomi se takođe mogu svrstati u tu grupu bolesti. Tako da priroda ima pre svega preventivnu svrhu, a onda i lekovita svojstva”.
Pored poboljšanja opšteg fizičkog zdravlja, nemerljiv je i uticaj prirode na duh onog ko provodi vreme u njoj.
“Duša pripada duhu. Nije slučajnost da su prva dva slova ovih reči iste. One se odnose na istu ideju. Duh prirode utiče da i duša bude ista takva. U pitanju je isti princip kao i kada duh boema formira dušu pijanice. Ovde duh planine formira gorsku dušu. Ona je kao i planina, sa jedne strane veoma visoka dok sa druge široka”.
Pored lekovite moći, priroda, kao i sve što nam prija, može da stvori zavisnost. Kako kaže naš sagovornik, mi smo kao ljudi prirodno zavisni od fizičkog pokreta. Osuđeni smo da se krećemo i za to smo nagrađeni dobrim raspoloženjem.
“Poznato je da fizička aktivnost ima produženo i povoljno dejstvo na ljudsko zdravlje. To izaziva zavisnost. Spomenuti hormoni zadovoljstva koji se oslobađaju u određenim mešavinama kad god se telo ugreje, a još više kad se postigne kakav cilj, na primer uspešno popne vrh ili smer, su samo naučnim rečima data objašnjenja za prirodno drogiranje…, em se drogiramo dobrim raspoloženjem, em to dugo traje”, objašnjava Vujić i dodaje da je u današnje vreme problem što su se ljudi od prirode odrodili, i kako stvari stoje, nema vraćanja na predhodno.
“Većina poslova je u zatvorenom, pritom je i sedentarno, samim tim nema prirodnog drogiranja, već samo zamene za to isto. A, to je već neka druga priča. Takođe, u neku drugu priču spada i preterivanje u fizičkoj aktivnosti. To je isto kao i sedentarno ponašanje, druga strana iste krajnosti savremenog sveta”.
Alpnizam nije samo sport, to je i put samospoznaje
Planinarski, a naročito alpinistički poduhvati nekada mogu biti vrlo rizični, a nam pomaže da razumemo šta to natera čoveka da u takvim trenucima rizikuje život zarad cilja koji je zacrtao. Najpre, treba razlikovati dve vrste alipinizma – sportski i filozofski, kaže on.
“Prvi ima za cilj sportske rezultate i takmičenje sa drugima dok je drugi put samospoznaje i mesta za druge tu naročito i nema. Stradati u prvom je za mene neprihvatljivo i nerazumno. Uvek se može naći bolji način da se dokažeš drugima da si bolji od njih. U drugom alpinizmu, putu samospoznaje, to nije više slučaj. Tu stradanje nije toliki problem kao u prvom primeru jer se na neki način i ne postoji pre toga. Postoji se spolja, naravno, fizički ali ne i iznutra, duhovno. Tim putem kad se ide, na kraju se onaj koji je njime pošao rađa. Samo što je to unutrašnje, to jest duhovno rađanje, a ne telesno. Samim tim ako se na njemu slučajno strada, za tu osobu to i nije toliki problem jer ga na neki način pre toga nije ni bilo”, objašnjava Vujić i dodaje da su ovakve situacije traume za onog ko ih posmatra, kao i za članove porodice i prijatelje.
“Stoga i tim putem treba ići veoma pažljivo, ako ne zbog sebe onda zbog drugih. I oni se moraju zaštiti od sebe i svojih fiks ideja. U najkraćem bi se to zvalo čojstvo u junaštvu. Mladost pripada principu junaštva, a rizik je prirodni deo mladosti. Tako da kad se neko vidi da rizikuje, treba najpre sagledati zašto to radi. Ako je prvo u pitanju onda tu usijanu glavu treba preusmeriti na drugu stranu, gde je bezbednije, a ako je drugo u pitanju, onda savetovati korisnim predlozima”.
Siniša Vujić se godinama bavi i alpinizmom i sportskim biciklizmom. Kako kaže, na bicikli je od početka 90-ih, kada je počeo da je vozi zbog uvođenja sankcija i kada mu je služio kao sredstvo prevoza od tačke do tačke. Penjanjem je počeo da se bavi 1994, kao član Sportskog penjačkog kluba “Vertikal”.
“Tada nisam tačno znao razliku između sportskog penjanja i alpinizma. Počeo sam da se bavim samo prvim, a ubrzo uz to počeo i da planinarim. Vremenom sam sve to spojio u alpinizam. Mislim da sam zvanično postao član alpinističkog odseka Beograd oko 2000. godine. Kod mene je sve to išlo spontano i prelivalo se iz jednog u drugi oblik. Sportsko penjanje u planinarenje, a njih dvoje u alpinizam, granice između njih nikad nisu bile oštre i jasne u mom slučaju”.
Kako kaže, kada bi neko drugi ocenjivao njegove sportske uspehe, verovatno bi to bili: Oktobarska klasa u Sićevačkoj klisuri, Frendov steber u Dimidiju više Šamonija, Don Kihot na Marmoladi i Denali u Severnoj Americi.
“Međutim, kad bih sam sebe posmatrao onda bi Oktobarska klasa ostala, dok bi se uz nju umesto svega ostalog pojavili: Stara cesta u Milencima, u Adršpahu, potom Ašerbrenerov smer u Travniku, Juliski alpi, te zimsko prečenje Stare planine. Prvo od nabrojanog bi bilo što sam kroz taj smer našao svoj put izražavanja u steni. Drugi, što sam prvi i jedini put došao u zonu iza apsolutne nemoći i razumeo šta treba raditi u tim prilikama. Odgovor je strpljenje. Treće što sam kroz taj smer završio svoje samoškolovanje, a četvrto što je to jedna od najlepših višednevnih planinarskih tura u našoj zemlji”.
Najlepše planine su često tik pored nas
Iako svaka planina ima svoju posebnost i razlog zašto joj se planinari vraćaju, svako ima neku koja mu je najdraža, a za Vujića je to Durmitor.
“Razlog za to je što je pravi mali lavirint torova, kamenih vrhova. Imao sam sreće da sam tamo odlazio tokom ratnih godina, kada nije bilo puno ljudi u planini, tako da je Durmtor bio tu samo za nas nekolicinu koji bismo njime lutali. Kad su se ljudi ponovo vratili, na Durmitor sam počeo ići samo zimi. Što i sad praktikujem”.
Planinari u našoj zemlji, pa i regionu, imaju sreće da za uživanje na planini ne moraju nužno da putuju daleko. Vujić savetuje da svakome planina koja je “pred kućom” treba da bude prva i obavezna.
“Recimo, ja sad živim u jednom selu, u brdima Beograda, najbliži mi je Parcanski vis, potom Kosmaj i Avala. Doživljavam ih kao jednu celinu i uživam u njihovoj lepoti, ali i istorijskom nasleđu kojim su one prožete. Rekao bih da je za sve bicikliste obavezno da provozaju ovim brdima. To je raj za svakog ko voli da okreće pedale i to ne mislim samo na lokalnom nivou. Rekao bih isto i za planinare koji tragaju za mešavinom prirode i istorije. Slično tome bih svim Nišlijama preporučio kao obaveznu literaturu Suvu planinu, Novosađanima Frušku goru, Čačanima Ovčar-kablar itd. Sledeće, nešto malo dalje od kuće, bih u Srbiji izdvojio, Homolje. Fantastične planine koje kriju mnoge tajne, iza nje Bogićevicu. Njeno ime govori sve o njoj. Izvan Srbije bih preporučio za obilazak, zimi Tatre, a leti Dolomite”.