Bio je leto, ja sam bila sveže zaljubljena u Staru planinu i tek što sam kupila svoj prvi šator. Vidim na Fejsbuku objavu za dvodnevnu akciju “Vrhovi Stare planine” i već u glavi zamišljam kako ću se upoznati sa još nekoliko novih vrhova ove lepotice, kako ću spavati prvi put u svom šatoru… Prijavim se odmah, čak nagovorim i svoju prijateljicu da se prijavi obavezno jer, ovo je prilika koja se ne propušta! Stajalo je, doduše, u objavi i da postoji mogućnost da na nekim delovima staze gazimo kleku, ali to zaista nije izgledalo ni zvučalo kao nešto čega bi se trebalo uplašiti ili, daleko bilo, zbog toga odustati od akcije. Naravno da nisam bila u pravu!

Krenemo zakazanog datuma rano ujutru kombijem, mala grupa, sve i dalje izgleda idealno, i dalje kao akcija iz snova! Već zamišljam prelepe fotke s vrhova, odlično druženje uveče ispred šatora…

Posle prvog dela staze kojim smo pošli ka vrhu Kopren, i koji je bio relativno lak, naišli smo na prvu najavljenu kleku. Dobro, grmlje ko grmlje, teško se kreće kroz njega, tačnije preko njega, jer je nemoguće gaziti zemlju i kretati se kroz kleku, već samo preko nje, što zahteva izuzetno veliki napor i ruku i nogu. Međutim, malo kleke u nekim trenucima prerasta u mnogo kleke, koja postaje sve viša i viša, u nekim trenucima viša i od mene same. E, probiti se kroz tako nešto, makar za mene, bio je pravi izazov. U takvim trenucima nemoći i očaja iz glave i usta izlaze najrazličitije stvari – od šala kojima pokušavamo da skrenemo misli od očite nevolje u kojoj smo se našli, do najgrđih psovki i proklinjanja sebe samih, što smo uopšte pošli i što tog dana nismo ostali kući, u krevetu. Jedino što ove muke u tim trenucima čini slađim je divlja malina kojoj je tada bilo vreme, i koju smo jeli u trenucima između ispuštanja duše od izuzetno napornog kretanja kroz kleku. Naročito je “zabavno” hodanje kroz ovu bezobraznu biljku na jako strmim uzbrdicama, kada se bukvalno rukama treba izvlačiti na ravnije delove staze. E sad, ako usput dohvatimo i neku koprivu ili bilo kakvo trnje, nema veze, sve to je manje zlo od guste i visoke kleke. 

Bilo kako bilo, nekako se dovukosmo do Koprena, imamo čak i mnogo lepe fotke. Od nas šestoro, dvoje su bili iskusni planinari, uključujući i vodiča, pa su bili orni za nastavak puta, svi ostali smo bili gotovo bez snage. Meni na nekim delovima puta trebala i pomoć vodiča koji mi je uzimao ranac kako bih mogla da hodam, jer me je, naravno, pored bolova u zglobovima, mučila i astma koja, u trenucima velikog napora, pokaže svoje najgore lice. Ali, sa vrha se moralo spustiti i tek tada, kao da ovo prethodno nije bilo dovoljno, počinje prava avantura!

U početku lagano prolazimo kroz predele sa divnim pogledima, počinjemo da silazimo i sve izgleda kao da stižemo na vreme da se odmorimo od prenapornog prvog dana i spremimo za naredni. Međutim, tada shvatamo da vodič baš i nije siguran kojim putem treba da idemo, u više navrata polazimo nekom stazom, pa se vraćamo (što je u trenucima kada se noge tresu od kilometara i kilometara pregažene kleke zaista neverovatno teško, makar za planinarku sa još uvek slabom kondicijom, kakva sam ja). Na kraju, mi kao grupa, odlučujemo da, kada smo se našli na raskirsnici na kojoj stoji putokaz sa pravcem ka Dojkincima (što je bilo naše konačno odredište za noćenje) krenemo pešaka kolskim putem do sela. Iako smo verovatno pametno odlučili, jer je to bio jedini put kojim smo znali kuda idemo, ispostavilo se da kolima nije toliko blizu doći do sela, od tačke na kojoj smo bili. Zaista se istovremeno sa radošću i gorčinom sećam tog puta do sela – pojeli smo gotovo sve što smo imali, popili sve tečnosti koje je svako od nas imao, ne vodeći računa ni o mešanju vrsta rakija. Na tom putu se pevalo, smejalo, opet malo psovalo i proklinjalo, pa opet pevalo i smejalo… Grupa se zaista toliko zbližila, da smo postali nešto kao ratni drugari, a cilj nam još uvek nije bio ni na vidiku…

Negde kada smo već mislili da ćemo i mrak dočekati na toj stazi, nailazi kao spasilac, jedno vojno vozilo, verovatno iz Prvog svetskog rata, i staje da nas poveze. Ulazimo u zadnji deo vozila koji se, sudeći po ambijentu, koristi za prevoz sitne i krupne stoke, ali je za nas u tom trenutku to bila luksuzna limuzina (zanemarićemo i činjenicu da ga je vozio čovek u pripitom stanju). Samo kad ne moramo više da hodamo! 

Čovek nas dovozi do sela, ali s obzirom na to da je kombi sa našim šatorima i ostalom opremom koja nam je potrebna za noćenje na ko zna koliko kilometara od nas, izlazimo na stanici kod seoske prodavnice, što će, ispostaviće se, biti najbolja odluka koju smo tod dana doneli. 

Grisini i pivo koje smo tu pojeli i popili bili su kao najukusnije posluženje na nekom slavlju! A druženje i priča – kao da se godinama znamo, iako sam sve njih, osim prijateljice sa kojom sam pošla, tog dana srela prvi put u životu. Našem slavlju zbog preživljavanja jako napornog dana prudružili su se i meštani koji su nam pozivali ture (ko zna kako smo izgledali i verovatno su se sažalili na nas). Oprema za spavanje stigla je nešto posle 10 i podizanje šatora koji prvi put podižem u životu, uz čeonu lapmu, bio je još jedan izazov, sasvim odgovarajući za završetak jednog takvog dana. Zaspala sam čim sam spustila glavu na improvizovani jastuk od jakne. 

Ispostavilo se da smo tog dana, umesto predviđenih 17 ili 18 kilometara prešli makar 25, a kada se uzme u obzir i kretanje kroz kleku makar 10 kilometara, može se lako pretpostaviti u kakvom smo psiho-fizičkom stanju bili skoro svi iz grupe. I već uveče velika većina odlučuje da naredni dan provede u selu, jer, i pred velike želje da vidimo i ostale vrhove koji su bili u planu, telo je govorilo da nemamo snage za još kretanja. 

Buđenje u šatoru pored reke i čitav dan šetnje po Dojkincima zaista je nešto što nam je trebalo posle onakvog dana. Prijateljica i ja, u društvu našeg tada već planinskog druga, prošetali smo do vodopada Tupavice i rashlađivali se u reci čitav dan, sve do polaska kući. 

Danas se i ne sećam koje je vrhove trebalo da vidimo drugog dana, nije mi ni bitno, videću ih sigurno u nekim mnogo boljim uslovima i mnogo boljoj organizaciji. Kao što uvek biva, i iza najtežih izazova ostanu najlepše uspomene, tako se uvek rado setim ovog svog velikog poduhvata, jer mi i danas nije jasno kako sam uspela da prođem kroz one prašume kleke i kako sam stigla do vrha! Na vodiča sam prestala da se ljutim već narednog dana, iako je bilo više nego neprofesionalno što nas je poveo kroz urasle i nepoznate staze. A slike mi sasvim jasno prolaze kroz glavu svaki put kada prođem i pored najmanjeg grma kleke.

Klekovaču, za svaki slučaj, još uvek ne pijem.