Iako sam do sada bila na samo jednom Hihglander-u, u naslovu stoji “prvi”, jer sam sigurna da će ih biti još mnogo…

Sve je počelo jednim neobaveznim razgovorom sa mojim, tada novim, a sada BFF planinarom, koji mi je rekao da postoji tamo neki lud format na koji bi bilo super da se prijavimo, jer nam je ličio na smotre izviđača, koje oboje pamtimo kao najbolje provode u detinjstvu i mladosti. Da, bilo bi super, ali nam je u tom trenutku format finansijski bio nepristupačan. Međutim, moj drug je našao mogućnost da se na Highlander prijavimo za volontiranje. I to smo, naravno uradili. Mojom upornošću (neću upotrebiti težu reči, a mogla bih) uspeli smo da ubedimo organizatore da nas prime i budemo jedini volonteri koje oni u tom trenutku nisu lično poznavali. Na njihovu i našu sreću, ni jedna ni druga strana se nije pokajala zbog ove odluke. Seli smo u auto, otišli prvo u Pirot, pa na Staru planinu, nemajući pojma šta nas očekuje, i ne znajući da nam predstoji nekoliko nezaboravnih dana, da ćemo bukvalno živeti u planinskoj bajci. Jer sve na Staroj je kao iz bajke…

Smestili smo se u planinarski dom u Dojkincima, inače divan dom, pored reke, relativno skoro renoviran, uslovi u njemu više nego dobri. Gomila nepoznatih ljudi (u tom trenuku upoznajemo samo one iz organizacije, učesnici još uvek nisu stigli), kiša koja pljušti i nema nameru da stane, postoji malo nervoze zbog svega što je nepoznato, ali ipak preovladavaju osećaj sreće i osmeh na licu koji ne možemo da skinemo. Raspoređuju se obaveze, dobijamo okvirne zadatke i odlazimo na spavanje. Ujutru je otvaranje, ja sam zadužena za podelu hrane, jedna grupa polazi na stazu baš ispred doma. Kiša i dalje pada, okupljaju se presrećni ljudi koji kreću na stazu, noseći na leđima sve što im je za nekoliko dana potrebno (hranu, odeću, šatore…). U glavi mi se smenjuju misli počev od: “Jao, jadni, kako li će po ovoj kiši”, do “Kako bih volela da sam na njihovom mestu!”. 

Odlaze ljudi na staze, prati ih katastrofalno vreme, koje je već tokom dana nagovestilo mnogo posla za organizatore, GSS službu i sve volontere… I tako je i bilo, krenuli su pozivi ljudi koji su bili mokri, smrzavali se, neki nisu ni stigli do tačaka na kojima je trebalo da spavaju prvo veče. Kako god, najhrabriji volonteri su tu noć otišli po kiši i bili u kampu sa učesnicima, podižući im raspoloženje i ohrabrujući ih za nastavak puta. 

Moj drug je bio među tim najhrabrijim ljudima, sutradan se vratio prepun utisaka, i malo mi je trebalo da već sledećeg dana i ja budem na narednoj kontrolnoj tački, u kampu, dočekujući učesnike i pružajući im sve što je dozvoljeno da se od pomoći pruži. I bila je to jedna od najboljih odluka koje sam u životu donela! Ne znam šta je na mene ostavilo veći utisak – postavljanje kampa i spavanje u šatoru posle više od 20 godina ili fenomenalni ljudi sa kojima sam provodila vreme. Svako ko kampuje zna o kakvoj se vrsti zadovoljstva radi, ali kampovati sa gomilom nepoznatih, ali fantastičnih ljudi, zaista je poseban doživljaj.

Kamp je bio na visoravni Vrtibog, nestvarno lepom delu Stare planine, na kome je nebo nerealno blizu. Veče je bilo zvezdano i to je definitivno bio jedan od najlepših prizora koje sam videla i koji će u mom sećanju ostati zauvek, sigurna sam. Nemam dovoljno dobar telefon da ovu tvrdnju i dokažem fotografijom, ali definitivno je taj prizor bio jači od osećaja neverovatne hladnoće koja je karakteristična za noć na vrhu planine, a koju dugo nisam bila osetila do tada. Sećanje na hladnu noć definitivno zamagljuje otvaranje vrata na šatoru u zoru i dobrojutarnji pogled takav da prosto ne verujete da ste tu, da to zaista doživljvate – tišina, trava, sunce, krave u daljini, tu i tamo pokoji planinar koji se umiva vodom iz flaše… Jutarnja kafa popijena ispred šatora na ovom mestu svakako je nešto najlepše što sam okusila. I sada pamtim ukus paštete iz konzerve koju jedem uz bajat hleb, i koja je definitvno ukusnija i od doručka u najboljem hotelu.

Narednu noć opet smo proveli pod šatorom, ovaj put na Smilovici, čarobnom mestu sa kog se vidi Zavojsko jezero. I ova noć je bila čarobno zvezdana, a druženje sa učesnicima kojima je ovo bilo poslednje zajedničko noćenje zaista je za mene bilo nezaboravno iskustvo. Bilo je tu različitih priča, mnogobrojnih motiva za učešće na Highlander-u – bilo je parova, prijatelja, većih i manjih grupa poznanika, ali i pojedinaca koji su na ovoj pohod krenuli sami, a usput upoznali nove prijatelje. Neki su danima hodali bosi po planini jer su ih cipele nažuljale, neki su žuljeve trpeli u cipelama i na cilj stigli sa otvorenim ranama, neki umorni do iznemoglosti, iscrpljeni od kiše, sunca, vetra, hladnoće i vreline… Ali svi sa istim osmesima zadovoljstva na licu, osmesima koji su svakom od njih značili jednu ličnu pobedu, trofej koji će poneti kući kao jednu od najlepših uspomena u životu. 

Sa istim osmehom i osećajem smo se i mi volonteri vratili kući. Pored jednog prijatelja sa kojim sam krenula u ovu avanturu, kući sam se vratila sa još nekoliko njih. Na planini nema skrivenih motiva, nema šminke ili skupe garderobe koja će prikriti osećanja. Citiraću jednu od učesnica koja je rekla “Odeća na Highlanderu se deli samo na suvu i mokru, nema prljave i čiste”. I zaista, kada se život, makar na nekoliko dana, svede samo na osnovne stvari i potrebe, neopterećen okolnostima koje život u 21. veku nosi, onda je lako prepoznati sebi slične osobe i sa njima se sroditi. Planina je zaista mesto zbližavanja ljudi i to je ono što u planinarenju najviše volim. 

Ispostavilo se da je ova priča, iako to nisam želela, ipak ispala jako emotivna. Ali jake emocije i jesu ono što me za Staru planinu veže, i zbog čega joj se rado vraćam kad god imam priliku. 

I da, odmah nakon Highlader-a sam kupila svoj prvi šator u životu, iskorišćen je nekoliko puta, a znam da će se tek koristiti, da ću u njemu ispratiti i dočekati još mnogo divnih dana u prirodi. 

Naredni Highlander već nestrpljivo čekam, nadam se da ću imati priliku da kao učesnica i sama pređem kompletne staze, bilo na Staroj planini, bilo u nekoj zemlji u okruženju.