Iako sam uvek zamišljala da ću se noću najpre popeti na Rtanj (zvučao mi je kao najbajkovitija varijanta za ovakav planinarski poduhvat), ispostavilo se da će me za moj prvi noćni uspon ipak ugostiti meni mnogo bliži Trem. Da se razumemo, nisam velika obožavateljka Trema ni po danu (nakon Devojačkog groba, beskrajno pešačenje po kamenitom terenu i uvek isti pogled kad god se okreneš pozadi) ali se, eto, desilo da planinarenje noću prvi put iskusim baš tu. Priznajem, nisam u taj poduhvat krenula zbog velike želje, koliko zbog moranja da isprobam svoju fizičku spremu pre jednog drugog, jako ozbiljnog, planinarskog događaja.

Bilo kako bilo, dogovorila sam se sa nekim članovima mog planinarskog društva (PSU Svarog), od kuće smo pošli oko 22:00, a na Bojaninim vodama smo bili oko 23:00 i odmah krenuli na uspon.

Očekivano, kretanje noću nije ni nalik kretanju po planini danju, dodajući na to i činjenicu da sam hodala sa rancem od 15 kilograma (zbog one pripreme koju sam gore spomenula), može se reći da je u pitanju bio, za mene, ozbiljan izazov. Jedan od najtežih delova izazova je namestiti čeonu lampu da odgovara i kada želim da gledam pravo i kada želim da gledam u noge, i čini mi se da je nisam namestila sve do vrha. Dodatno je zanimljivo bilo i to da od ogromnog ranca nisam mogla ni da podignem glavu, pa sam u zvezdanom nebu uživala tek kada sam se popela na vrh. 

Kao i svaki prethodni put, staza od Bojaninih voda do Devojačkog groba je bila zanimljiva (obožavam kretanje po šumi, sada ga zvanično obožavam i noću), bez obzira na saplitanja o korenje koje se noću ne vidi i otežano preskakanje oborenih stabala zbog tereta na leđima.  

E, nakon toga sledi onaj dosadniji deo staze do Trema, koji je, makar meni, vrlo monoton i po danu, kada se vidi makar deo puta i koliko je ostalo da vrha, a tek noću postaje još „zanimljivije“ kada treba samo gledati u noge da bi se sačuvala glava na ramenima od silnog kamenja koga je staza do vrha prepuna.

Osećam da sam dužna pojašnjenje ljubitaljima Trema zbog „prozivki“ na račun ovog vrha Suve planine. Naime, na njega sam se prvi put popela relativno kasno u odnosu na to kada sam počela da planinarim. Gotovo svima iz Niša i okoline to je jedan od prvih većih planinarskih podviga i na njega se svi vraćaju mnogo puta. Ja sam se, iz nekih meni nepoznatih razloga, na Trem prvi put popela posle gotovo dve godine od kada planinarim. I imala sam mnogo velika očekivanja, koja su u neku ruku izigrana. Ne znam ni tačno da kažem razlog. Neosporno je da je pogled odozgo predivan na koju god stranu da se okreneš, ali je meni put do gore najblaže rečeno dosadan. To je potpuno subjektivni osećaj i verovatno ga sa mnom deli mnogo malo broj ljudi, ali je osećaj moj i ja ga se ne stidim.

Da se vratim na moju noćnu avanturu. Malo po malo, stigosmo do Trema svi, pa i ja, zajedno sa teretom na leđima, negde oko 3:30. I sva moja patnja i izmorenost prestali su onog trenutka kada sam, na predlog mog druga, razvila prostirku preko žbunja kleke (ova, inače predosadna biljka, u ovom slučaju može biti jako dobar izolator od zemlje koja je, uprkos dnevnim temperaturama od oko 40 stepeni, noću vrlo hladna, naročito na velikim visinama) i legla sa pogledom na predivno zvezdano nebo… Ne sećam se kada sam pre toga imala toliko vremena da ležim i gledam u zvezde. I setila sam se mnogih lepih trenutaka u životu – kampovanja u izviđačkim danima, polaganja samovanja na smotri iviđača u Nikšiću, nekih lepih poljubaca pod zvezdama, prolaznosti trenutaka i ljudi u životu, ali spremnosti na događaje i osobe koji će u moj život tek doći…

U tom divnom razmišljanju sam u nekom trenutku i zaspala, nakon što se Bojan setio da se pokrijemo astro folijom, koja je odlična za ovakve situacije, ekspresno zagreva, a ne zauzima mesto u rancu (izuzeću ovde deo kad me taj isti Bojan otkrio u snu kako bi sebe ušuškao, neću kvariti ovu gotovo romantičnu priču pod zvezdama).

Probudili smo se u trenutku izlaska sunca i to je nešto što treba da vidi i doživi svako. Osvetljavanje dela po dela grebena Suve planine, buđenje jednog novog dana na 1.810 metara nadmorske visine, pogledi zadivljenih, iako umornih ljudi (niko tu nije spavao duže od sat vremena, a svako je dotle hodao, i to po noći). Sledi naravno slikanje, pozdravljanje ljudi koje po noći nismo prepoznali i spremanje za povratak.

Pošto smo naniže silazili polako, trudeći se da upijemo svaki trenutak dana koji tek počinje, do ulaska u šumu nas je uhtavilo i jako sunce (tih dana je u celoj zemlji, pa i u Nišu, svakog dana bilo oko 40 stepeni i toliku temperaturu je jednako teško podneti i u gradu i na planini u delovima u koji nisu pošumljni). Ipak, do podnožja smo stigli pod utiskom noći, tačnije jutra, koje ću sigurno pamtiti još dugo.

Jedva čekam naredni noćni uspon, u nadi da će ovoga puta to biti Rtanj. Mada, može da bude i Trem. Buđenje na planini i rađanje novog dana na njenom vrhu zaista poništavaju sve prethodne napore i vraćaju na fabrička podešavanja, a to je svima nama više nego potrebno. Još kad na to dodam i svoj lični mali uspeh – popela sam se i sišla sa ne tako naivnog Trema sa 15 kilogarama na leđima – osećaj zadovoljstva opravdava osmeh na licu i nekoliko dana nakon toga.