Definitivno je moralo da prođe neko vreme da bih o ovome mogla da pišem, jer sam dugo na pitanje “Kako je bilo u Turskoj?” odgovarala samo sa “Super”, “Divno”, “Čudno” ili “Bilo je to jedno od putovanja života”. Ekspedicija u Turskoj koju sam sa članovima tima iz PSU Svarog doživela i preživela zaista jeste sve navedeno, plus još hiljade reči i osećanja, koja ću probati da opišem (ovde će biti reči samo o ekspediciji kao putovanju, penjanja na vrhove su posebne priče koje definitivno zaslužuju sopstvene naslove i redove).

Više ni ne pamtim kada je ekspedicija u Turskoj prvi put pomenuta kao mogućonost (s obzirom na to da je Svarog malo planinarsko društvo iz Vladičinog Hana, pozivi za ovakve akcije se ne dele na mrežama, već na vajber grupi i usmeno), ali znam da je odmah za mene delovala kao ostvarenje sna. Godinama sam želela da posetim Tursku, a mogućnost da u ovoj zemlji i planinarim i popnem se na dva fantastična vrha zaista je zvučalo kao neverovatna ideja. Popeti se na Erdžijas i Kačkar dagi, obe visoke gotovo 4000 metara nadmorske visine, zaista zvuči neverovatno i u isto vreme neodoljivo. Na prvu loptu sam odmah bila u igri, a odluka se kasnije, kako je vreme prolazilo, menjala u više navrata. Probaću da idem redom.

Kada se ekipa koliko-toliko okupila, krenulo se u naizgled laku, ali ispostavlja se sizifovsku avanturu – traženje sponzora za ekspediciju. Iako je meni delovalo da će svi kojima se obratimo odlepiti na ideju da se grupa “ludaka” sprema da dve nedelje provede u kombiju i na turskim planinama, promovišući planinarenje i zdrav način života, ispostavilo se da to baš i nije tako. Kucanje na mnoga vrata završilo se čekanjem ispred zatvorenih, samo su se neki kojima smo poslali upite udostojili odgovora da trenutno nisu u mogućnosti da pomognu i da nam žele mnogo sreće. Potvrdan odgovor dobili smo samo od starog prijatelja kluba, hotela Hilton, koji nam je obezbedio najbitniju stavku za putovanje – kombi, na čemu smo mu zaista zahvalni. 

U celoj toj jurnjavi oko organizacije, počela sam da sumnjam u svoje psiho-fizičko stanje – šta ako dobijem upalu i ne budem mogla da hodam, šta ako moja astma pokaže svoje najgore lice i pluća me izdaju još na 2000 metara, šta ako budem stopirla kretanje cele grupe – samo su neka od pitanja koja su mi se vrzmala po glavi. Naravno, na to se dodaje i neposedovanje sve potrebne opreme za ovakav poduhvat, što je rezultiralo mojim odustajanjem od ekspedicije. 

To što pišem ovaj tekst pokazuje da ta odluka nije dugo bila na snazi, dovoljno je bilo još jedno pokretanje teme i nakon ponovnog porodičnog razmatranja situacije, odlučila sam da se ipak oprobam u ovom, za mene nesvakidašnjem, poduhvatu.

Najpre je trebalo situaciju proveriti sa mojim lekarom, pulmologom koji već godinama prati stanje moje hronične bolesti. On, naravno, nije bilo oduševljen idejom da se penjem na toliku nadmorsku visinu, ali mi je nakon pregleda dozvolio da probam, uz preporuku dodatnih medikamenata u slučaju “nužde” i upozoravajući na moguće komplikacije. 

Druga bojazan bila je vezana za moju fizičku spremu, koja je mogla da se proveri samo uz vežbu (Erdžijas je planina bez kapi vode, tamo je trebalo nositi sa sobom tečnost potrebnu za tri dana, što u prevodu znači nositi ranac težak oko 20 kilograma, za šta je zasigurno bila neophodna vežba pred polazak). To sam ja, ali i drugi članovi ekipe, probala da prebrodim na različite načine: 

• jedan noćni uspon na Trem sa rancem od 15 kila – nimalo naivan poduhvat, ako se uzme u obzir činjenica da mi je to bio prvi noćni uspon;

  

• hodanje po gradu radnim danima sa isto tolikim rancem, pored toga što je prilično fizički zahtevno, izaziva “znatiželjne” poglede ljudi, jer nije uobičajeno da se neko na +40 šeta kejom u dubokim cipelama i rančugom na leđima;
• priprema na Staroj planini koju smo imali kao grupa, prelazak preko 20 kilometara pod punom ratnom opremom i noćenjem na planini.

Kada kažem puna ratna oprema, to znači baš, baš puna ratna oprema – odeća za tri dana, sredstva za higijenu (koja nisu voda, nego neke improvizovane varijante kao što su vlažne maramice), zimske jakne, aktivni veš, kompletna oprema za planinarenje, eksterne baterije za punjenje telefona, šator i vreće za spavanje, medikamenti za različte slučajeve koji mogu da nas zadese na planini i ono što je svakako najteže – voda i hrana za nekoliko dana. 

Planiranje hrane je posebno zanimljiva stavka, jer treba odabrati nešto što je pre svega lako za nošenje, a zasitno, a da ne bude sve isto i ako je moguće, da bude nešto ukusno. Tu sam imala sreću jer je moj planinski drug Bojan Vukanić, sa kojim sam delila zajedničku opremu i sa kojim sam  pripremala sve vezano za ekspediciju, vrlo pedantan u pripremi, pa smo relativno lako odlučili i nabavili sve od hrane. Nadam se da ostali članovi ekspedicije neće dugo pamtiti zelenu torbu prepunu hrane koja je mnogo puta izneta i uneta u kombi i koja, čini se, i po povratku nije bila ni gram lakša u odnosu na polazak u Tursku. Naravoučenije – treba preciznije birati hranu i treba računati na to da u zemlju u koju se odlazi ljudi takođe jedu i da vrlo verovatno tamo ima hrane. Najbitnije je samo isplanirati i poneti hranu za planinu, gde druge opcije ne postoje.

E, kada sam sve to preživela, mogla sam da kažem, tačnije da se nadam, da sam spremna za put!

Mene je daleki vodio put…

Polazak na put i sada u meni probudi leptire u stomaku – odlazak u nešto potpuno neizvesno i nepoznato, a opet nešto što toliko želim. Kretali smo iz Vladičinog Hana, pa smo do tamo otišli kolima, gde nas je čekao kombi, naša druga kuća u naredne dve nedelje. Ne znam da li su drugi članovi ekipe pre polaska razmišljali o tome koliko ćemo zapravo vremena provoditi u kombiju, ja nisam. Ja sam samo razmišljala o penjanju, vožnja mi nije bila ni na kraj pameti.

Spakovati sve stvari u relativno mali kombi bila je posebna umetnost, koju su muški članovi ekspedicije usavršili tokom putovanja, bilo je to nešto poput slaganja figurica u tetrisu. Svako od nas je imao minimum ogroman ranac za planinarenje i jednu putnu torbu, a naravno da smo imali još po neki ceger, mali ranac, kesu… Bilo nas je šestoro, pa nije mnogo teško izračunati koliko je zapravo komada torbi bilo u kombiju pored nas. Kada smo se spakovali, ekipa (koja je u naredne dve nedelje bila i porodica i ekipa za bleju, raspravu, smeh, šalu, pesmu) je bila spremna za polazak – Jelena, koju sam upoznala neposredno pred polazak i kojoj sam se mnogo obradovala jer mi je zaista značilo da bude makar još jedne žene u društvu, a još se ispostavilo da je super lik, pa je onda zadovoljstvo bilo još veće; zatim Boki, predsednik našeg kluba i idejni tvorac i izvršilac čitave priče, odgovoran za živote i  funkcionisanje ove vesele družine; Joca i Milan koje sam znala malo pred polazak – oni su se menjali u vožnji i zaista su to odlično radili, prešli smo oko 5000 kilometara bez ijednog incidenta na putu; Bojan je drug koga sam pomenula, moj saputnik i sapatnik na mnogim planinarskim avanturama, pa i na ovoj. To je čarobna šestorka koja je tog 27. jula 2024. krenula na put u Anadoliju, da proba da osvoji dva velika vrha. 

Sve na putovanju je nalik na srednjoškolske ekskurzije, pa puta 10. Smenjivali su se periodi u kojima pevamo svi uglas, pa onda ćutimo, pa se šalimo na račun nekog od nas, pa pričamo o nekim “važnim” stvarima, pa opet pevamo (pesme sa plej lista sa Bojanovog i Milanovog telefona ne želim da čujem više nikad u životu).

Prva stanica bila je gradić Silivri, na Mramornom moru. Stigli smo kasno, nije bilo kupanja, samo šetnje i večere koju ćemo svi pamtiti. Oduševljeni što ćemo sedeti na onim malim turskim stolicama na ulici i jesti, poručili smo nešto za šta smo bili sigurni da je giros ili tome slično. Ispostavilo se da smo jeli (neki smo samo probali) seckana crevca, verovatno pomešana sa još nekim iznutricama ovce. Kunem se da i sada mogu da osetim ukus u ustima, sreća da je to bio jedan od retkih gradova u kojim smo mogli da kupimo pivo i koliko-toliko ga speremo. Većina nas je ostala gladna, ali ipak srećna što smo tu gde jesmo. U tom gradiću na trgu je bila organizovana i neka svadba, na kojoj sam na kraju i zaigrala malo, jer muzika neverovatno podseća na vranjanski čoček. 

Naredno mesto na karti je bilo Goreme u Kapadokiji, a usput smo posetili ogromno presušeno slano jezero Tuz, koje zaista deluje nestvarno, a hodanje bosim nogama po beskrajnoj površini prekrivenoj krupnom solju vrlo je interesantno iskustvo. 

Kapadokija može biti i priča za sebe, s obzirom na to da se radi o jednoj neverovatnoj prirodnoj tvorevini (kažu da je stvorena od lave iz Erdžijasa, meni to deluje nestvarno jer je prilično daleko, ali ne smem da tvrdim, pošto ne mogu da se pohvalim svojim poznavanjem takvih prirodnih pojava, a vulkan jeste nešto jako moćno i verovatno može da stvori i stvari koje ja ne mogu da zamislim). Kapadokija je jedno jako razvijeno turističko mesto, naš vodič Boki kaže da je pre 10 godina to izgledalo mnogo lepše, u šta verujem, jer planinari nisu klasični turisti, više volimo mesta za koja smatramo da pripadaju samo nama, makar u trenucima u kojima smo na tim mestima. Propustili smo čuvene vožnje balonima, one se organizuju rano ujutru, a trebalo je odmoriti se i pripremiti se za penjanje koje nas je očekivalo. 

Turska kakvu nismo mogli ni da zamislimo

Nakon Kapadokije usledio je uspon na Erdžijas (kao što najavih, o tome ću posebno pisati), silom prilika posetili smo i gradić Kajzeri u podnožju ove planine. Sila prilike je zapravo jedna nova informacija koja može biti značajna svakome ko planira ovaj uspon – za odlazak na Erdžijas neophodna je dozvola lokalne samouprave, čije je predstavništvo u Kajzeriju, to smo naravno saznali kada smo prošli ovaj grad i popeli se do skijaškog centra na planini, pa smo se vraćali. Svako penjanje bez ove dozvole smatra se ilegalnim i mogu se platiti kazne (ne znam kolike su, ali zaista to ne treba nikome).

Nakon Erdžijasa krenuli smo put Kačkar dagija, usput noćili najpre u gradiću Erzurum, zatim smo posetili Tortum jezero i Tortum vodopad, neverovatne prirodne lepote koje ne bi trebalo da propusti svako ko prolazi ovim delom Turske. Jusufeli je gradić koji je star svega dve godine, a koji izgleda kao da ga je neko čarobnim štapićem stvorio na neverovatno nepristupačnom mestu, na jednoj steni, a grad je živ kao da tu postoji ko zna koliko dugo. 

Čitav taj deo Anadolije je zaista neverovatno razvijen, odnosno tek se razvija, jer se uveliko gradi – stotine zgrada i čitavih gradova usred neke pustinje koji još uvek nisu ni naseljeni, pa izgledaju kao gradovi duhova. Definitivno su na celu ekipu najveći utisak ostavili tuneli kojima su prokopane planine, u pitanju su tuneli i sa po četiri trake u jednom smeru, tuneli dugi i po 14 kilometara, zatim tuneli sa raskrsnicama, što zaista niko od nas ranije nije video. Vožnja kroz čitav ovaj predeo (kada nismo bili u tunelima, a uglavnom smo bili) zaista je bila ravna prizorima iz filmova – kroz kanjone smo se vozili danima, svako malo smo prolazili pored predivnih jezera, još lepših planina, manjih i većih vodopada…

Pred uspon na Kačkar dagi logorovali smo u bajkovitom selu u podnožju, a nakon spusta sa planine, kreće beskrajano putovanje nazad kući – četiri dana gotovo celodnevne vožnje, doduše većinom pored mora, jednom smo stigli i da se okupamo, usput spavajući ili praveći pauze u gradovima na koje smo nailazili – Jajlalar, Trabzon, Akčabat, Samsun, Mačka, Bujukčekmedže. Prošli smo obodom Istambula i ako mene neko pita, to je meni za sada sasvim dovoljno od ovog grada, s obzirom na to koliki je na periferjiji, ne mogu da zamislim kakav je iznutra, kolika je gužva i kakvo je kretanje kroz njega…

Rezime – 12 noći i 13 dana provedenih u Turskoj, od toga pet noći logovorvanja, sedam u smeštajima u različitim gradovima širom zemlje; pređenih oko 5000 kilometara samo kombijem; probana raznovrsna hrana i uglavnom je preteška za moj stomak; Turci su vrlo ljubazni domaćini, ali ne mare za planinarenje, staze na planinama su potpuno neobeležene i neobezbeđene; Turska je zemlja sa mnogo prelepih i jako visokih planina i žalosno je što ne mare za planinarenje.

Emocije sa ovog puta se još uvek slažu i preslažu, sigurno će tako biti još dugo. Ono što je svakako definitivno jeste utisak da sam jako ponosna na celu grupu, ali naravno, naročito na sebe, zaključila sam da za ovakve ekspedicije jesam sposobna, i sigurna sam da će ih biti i u narednom periodu, u ovakvom ili sličnom obliku. Do tada, radujem se odlasku na ovdašnje, iako niže, jednako čarobne vrhove i divne predele kroz koje se do vrhova stiže. 

Napomena: Imena mesta su slobodna interpretacija autorke, moguće je da se zovu isto ili vrlo slično onome što u tekstu piše.