Prošla su dva dana otkako sam iskusila sportsko penjanje i još uvek ne mogu da saberem utiske i da definišem kako se povodom toga osećam – da li sam uzbuđena i jedva čekam naredni put, ili sam se uplašila i stena me više nikada videti neće. U svakom slučaju, ravnodušna nisam ostala, daleko od toga, pred očima su mi i dalje rupice za koje se hvatam rukama i milimetarski gazovi na koje se oslanjam nogama, a u stomaku uzbuđenje. Doduše, pobrinula sam se i da imam podsetnike neko vreme na ovaj poseban dan (modrice na kolenima, ogrebotine na laktovima i žulj na jednom, napukao nokat na drugom nožnom palcu.

Da krenemo redom – kako je do ovoga zapravo došlo? Penjanje uz stenu je nešto što me već neko vreme fascinira. Dugo sam to smatrala potpuno nedostižnom disciplinom za sebe (nisam sigurna da li će iko osim mene i sada misliti da mi je dostižna), a kako sam u planinarenju postajala sve veštija i uspešnija, sve sam više želela da se oprobam i u ovome. Želju su dodatno podgrevale i knjige sa planinarskom i alpinističkom tematikom koje u poslednje vreme čitam (svakako je penjanje mnogo lakše kad se o njemu čita, nego u praksi).

Dolazak u novi klub doneo mi je i poznanstva sa ljudima koji se dugo time bave i malo po malo počela sam da pokazujem svoju želju – najpre tiho, a onda sve “glasnije” kroz bezbroj pitanja i komentara u specijalizovanoj viber grupi u koju su me ubacili (nadam se da se nisu baš mnogo pokajali zbog toga).

Najljubazniji među njima bio je Vladislav Ćosić, koji mi je obećao probno penjanje i upućivanje u osnove penjanja na stenu i to je, bez obzira na bezbroj privatnih obaveza, vrlo brzo i ispunio, na čemu ću mu sigurno večno biti zahvalna. 

Posle nekih okvirnih dogovora, pao je konačan – subota u 10:00 u Jelašnici (pored toga što Niš u okolini ima fenomenalne planine, velika je sreća svih ljubitelja prirode što imamo i Jelašnicu, sa stenama odličnim za početnike, ali i one koji to više nisu). Dogovor je sklopljen dok sam bila na službenom putu i nisam mnogo razmišljala o tome, ali čim se sleglo, počelo je 1000 pitanja da se vrzma po glavi (Vladislav ima sreće da sam mu porukom poslala tek neka od njih): šta da obučem; šta da obujem; šta da ponesem; da li uopšte da pođem; koliko vode se nosi; da li se nosi i hrana; da li sam ja uopšte normalna kad sa 41 godinom želim da probam nešto što je, makar po mom mišljenju, prilično ekstremno…? 

I baš te godine mi nisu dozvolile da budem neozbiljna i pokazujem strah, nego da ozbiljno pristupim situaciji u koju sam se sama uvalila, niko me nije terao. Obuća mi je zaista i posle stišavanja prvih napada panike predstavljala problem, znam da se ljudi penju u penjačicama (specijalizovanim patikama za stenu), a ja ih, naravno, nemam. Vladislav je bio toliko divan da mi je za ovaj moj poduhvat pozajmio svoje prve penjačice (pogodilo se da nosimo isti broj, ne bih rekla da je to slučajnost, već znak). Pored toga, poneo mi je i sve od opreme što mi je falilo, jer, za sada, imam samo šlem. 

Stigli smo u Jelašnicu, Vladislav, Stefan (još jedan divan momak koji me je takođe mnogo ohrabrivao) i ja, oni su iz auta izneli mnogo opreme – uže, bezbroj karabinjera i još nekih gvozdenih spravica koje nisam zapamtila kako se zovu, gurtne, pojasevi… Najpre smo prošli kroz osnovne stvari, vezivanje duple osmice koja nas zapravo drži sve vreme, nameštanje pojasa i još neka objašnjenja o kretanju, a pre svega obavezno zagrevanje celog tela, kao na času fizičkog. Probala sam penjačice, moram da kažem da izdaleka izgledaju mnogo udobnije, a zapravo su jako krute i plus u njima treba prsti da se drže zgureni, kako bismo bili sigurniji na steni. 

Vladislav se popeo prvi da postavi uže najpre za dva smera, a zatim je došao red na mene. U momentu je sve postalo stvarno – ja sam pred stenom koja je u tom trenutku za mene ravna kao zid i treba da se uspenjem uz nju. Od tada, u meni su se konstantno borile dve osobe – jedna koja me tera da dam sve od sebe i jedna koja mi kaže da se vratim kući i da sam luda što sam uopšte tu. Na samom početku, na moju veliku sreću, pobedila je ova prva i krenula sam.

Šta sve u ovakvim trenucima proradi u čoveku, mislim da ne može da objasni niko ko se nije sreo sa ovakvom vrstom adrenalina! Odakle izlazi snaga u rukama i nogama za koju sam mogla da potpišem da je nemam, ja stvarno ne mogu da objasnim. U svakom slučaju, malo po malo, grabila sam napred, praveći korake koji kao da nisu bili moji. Neke od njih sam sama birala, za neke sam dobijala instrukcije od ekipe iz podnožja. Od ometajućih faktora nabrojala bih strah koji je dolazio u talasima kao i gotovo nestvarno drhtanje nogu, takođe u talasima, koje nikako nisam uspevala da zaustavim (ako se ne varam, Vladislav je tu pojavu nazvao Elvis ples, a karakteristična je za ovakve situacije i javlja se zbog velike količine adrenalina). 

Da mi je neko pričao da na svega par centimetara mogu da stojim na jednoj nozi, koju pregazim drugom, pa izvučem ovu odozdo i stavim je na naredno, takođe milimetarsko gazište dok se držim za hvatove koji gotovo ne postoje, rekla bih mu da nije normalan. Ali, to se desilo i ja ne mogu da opišem sreću i ponos na sebe zbog stvari koje sam svojim telom tog dana uspevala, uključujući i raspon nogu količina snage u nima. Izgleda da je preznojavanje u teretani dalo svoj doprinos… “Pala sam” samo jednom (osim ako se nekih padova ne sećam) ali uz odličnu asistenciju iz podnožja pad na steni je samo malo cimanje, u mom slučaju i blago lupanje glavom koja je, naravno, bila zaštićena šlemom. 

Prvi smer sam prešla do kraja, usledilo je spuštanje koje je takođe vrlo zanimljivo, hodanje po steni, u stilu nindže ili Spajdermena, mada sam sigurna da moje spuštanje nije bilo ni približno ovim filmskim scenama, ali želim da verujem da je tako.

Drugi smer nisam uspela da izguram do kraja, ali sam bila vrlo blizu, zaustavila sam se na delu za koji, i nakon nekoliko odmaranja (a to je bukvalno sedenje na pojasu na ogromnoj visini što je takođe odličan doživljaj) nisam imala snagu, ali ni rešenja kako da se uz njega popnem. 

U svakom slučaju, više sam nego zadovoljna svojim učinkom, jer sam, iako to Vladislavu nisam smela da kažem, bila sigurna da ću se popeti samo malo više od svoje visine i da će to biti to od mog druženja sa stenom. 

Iako penjanje ne traje vremenski mnogo dugo (kada se poredi sa planinarenjem i celodnevnim pešačenjem) ne bih verovala da nisam iskusila da troši onoliko energije. Ni najteži treninzi u teretani me nisu onoliko oznojili. I ruke i noge su mi se tresle čitavog tog dana, jagodice na prstima nisam osećala, da ne pričam o količini prolivenog znoja! Takođe, ne sećam se kada sam onoliko jela kao nakon povratka sa ovog poduhvata.

Sve u svemu, rezultat ove moje avanture je jedan ispunjeni san na čemu sam zaista mnogo zahvalna mom klupskom drugu, a moguće i jedna nova ljubav, koju u ovom trenutku osećam kao zabranjenu – ne znam da li je luđe da joj se predam, ili da ostane i dalje ona kojoj se divim izdaleka…