Vincentova piramida na 4.215 metara nadmorske visine bila je cilj četvorice alpinista koji su na Monte Rosu krenuli bez korišćenja žičara i bez planinarskih domova, sa šatorima, opremom i hranom na leđima. Za dvojicu članova ekipe, Miloša Bogdanovića (PSK Brđanka) i Borka Krstića (PK Železničar Niš), našeg sagovornika, ovo je bila prva akcija takvog tipa, dok su Bogdan Mitić (PSK Brđanka), koji je osmislio uspon i Stefan Mikić (PSK Jastrebac) imali mnogo više iskustva.

Ideja za ovaj poduhvat rodila se spontano.

„Bogdan je bio idejni tvorac. On je predložio da idemo na Monte Rosu, a mi smo se složili jer smo zajedno polagali zimski i letnji alpinistički tečaj, na kojima smo se upoznali i zbližili. On je tada bio na naprednom kursu, a nama su za taj nivo bili potrebni neki pristupi iznad 3.000, 4.000 metara. I onda je njegova ideja bila da spojimo sve to, da napravimo neku avanturu, nešto svoje. Miloš i ja smo baš novi u tome, ovo nam je bila prva akcija tog tipa, prva ozbiljnija, samostalna akcija. Više smo samo ispratili njegov predlog, a tek kada sam otišao i vratio se, shvatio sam šta sve to zapravo predstavlja i koliko je Monte Rosa bila odlična lokacija. Pre toga nisam bio svestan toga.“

Od ideje do ekspedicije

Prvobitni plan nije podrazumevao ni toliko dana, ni toliko neizvesnosti. Trebalo je da ih ide trojica, da spavaju u domu dve ili tri noći i pokušaju da se popnu na pet vrhova. Domovi su, objašnjava Borko, praktični jer se nalaze na oko 3.500 metara i većina vrhova na koje su želeli da se popnu nalazi se u njihovoj blizini.

Međutim, taj plan se promenio.

„U nekom trenutku, kad smo videli kakvi su uslovi, odnosno da je dosta toplo, i kad smo videli cenu u domovima, bili smo u fazonu – pa možemo možda i da organizujemo sve sami. Vremenom smo samo postajali sve uporniji u toj ideji da ostanemo dosledni tom planu, odnosno da to bude ekspedicija. Baš smo poslednjeg dana vagali da li da prespavamo u domu i popnemo još neki vrh ili da siđemo samo sa jednim vrhom, ali da ispoštujemo ono što smo zacrtali. Svima je bilo draže da samo siđemo i da budemo dosledni tome da sve vreme nosimo svoju opremu.“

Prvi kamp na 2.600 metara

Tako su, umesto nekoliko noći u domu i niza vrhova, dobili petodnevnu malu ekspediciju u kojoj će svaki kilogram opreme, svaka flaša vode i svaki sat dobrog vremena imati svoju cenu.

Iz Staffala, na oko 1.800 metara, krenuli su sa rančevima napunjenim šatorima, hranom, vodom i tehničkom opremom. Čak su se na početku šalili takmičeći se kome je ranac najlakši, a zatim preraspodelili teret kako bi težina bila što ravnomernija.

Prvi kamp postavili su na oko 2.600 metara. Lokacija je bila gotovo idilična: blizu doma, sa česmom, rekom i pogledom prema vrhu. Ali dan kojim je trebalo da počne avantura već je bio dovoljno naporan.

„Prvi dan je bio dosta težak jer smo malo spavali. Mi smo praktično direktno iz puta, iz auta, otišli gore, a mnogo je bilo vruće. Sledeći dan nam je plan bio da se malo aklimatizujemo, pošto Miloš i ja nikad nismo bili na toj visini i nismo znali šta će da se desi. Probali smo neki aklimatizacioni uspon. Ideja je bila da sa 2.600 zakačimo neki vrh, ali to je bilo totalno nemoguće. Stvari su ostale u kampu, a mi smo poneli samo tehničku opremu koja nam je trebala za glečer.“

Krenuli su rano, oko pola četiri ujutru. Ali planina nije dozvolila da sve ide po planu. Na glečer su izašli tek oko deset, a do tada su već bili umorni. Nisu bili aklimatizovani, a vreme je počelo da se kvari.

Kada planina promeni plan

U naredna četiri dana naučiće da žive po jednom jednostavnom pravilu – do jedan ili dva popodne nebo je otvoreno, a onda počinje kiša.

„To nam je davalo neku vremensku granicu, da do jedan moramo da se vratimo i to je to. Taj prvi dan, pošto smo na glečer izašli tek oko deset, nije bilo teoretske šanse da išta uradimo. Ali smo odradili jako bitan posao u vidu aklimatizacije. Baš smo dosta gurali i jeste bilo naporno, ali nam je značilo za sve naredne dane.“

Vraćajući se prema kampu, počeli su da razmišljaju o tome gde bi mogao da bude sledeći. Prvi je bio prenisko da bi iz njega mogli ozbiljno da napadnu vrh u vremenskom okviru koji su imali.

Našli su mesto. A onda smislili i mali plan kako da sebi olakšaju. Tehničku opremu sakrili su ispod velikog kamena, prekrili zaštitom od kiše i ostavili da ih sačeka. Time su narednog dana mogli da krenu lakši za desetak i više kilograma.

Najdužih sat vremena pod stenom

Plan je bio dobar. Vreme, međutim, nije sarađivalo.

Kiša je počela da pada, a onda je stiglo i ono zbog čega su planinski uslovi na toj visini odjednom postali mnogo ozbiljniji.

„Nije krenula samo kiša, nego je krenulo da grmi i da pada grad. To je u stvari bio dosta veći problem, jer gore nema ničega. Samo golo, nemaš gde da se skloniš. Na kraju smo onu stenu gde nam je stajala oprema iskoristili kao zaklon. Izbacili smo opremu, a mi smo ušli ispod stene. Nas četvorica smo ležali jedan preko drugog i tako sat vremena čučali i čekali samo da stane. U jednom trenutku smo morali da se razdvojimo jer je ovaj koji je stajao na ulazu već skroz pokisao. On je našao svoju stenu da legne ispod nje, a nas trojica smo ostali ovde.“

To nije bila situacija koju bi većina ljudi poželela da iskusi na planini. Ali kada danas prepričava tih sat vremena, u njegovom glasu nema drame, ni negativnih tonova. Naprotiv.

„Pevali smo, šalili smo se. Zanimljivo nam je bilo, a onda kreće da curi kiša niz stenu i jednom po jednom teče niz leđa, pa se svako ustrese u različitom trenutku. Iako smo se u jednom trenutku smo odvojili, kasnije smo shvatili da smo, svako sa svoje strane stene, pevali istu pesmu. Baš nam je bilo zabavno. Čučimo ispod stene, grmi napolju… Šta ćemo? Ako se ne zabavljamo, onda nije baš prijatno.“

Ekipa kao najvažnija oprema

Ovo je možda i najvažnija stvari i razlog uspeha ove, ali i mnogih drugih ekspedicija. Nisu bili bez problema. Nisu bili bez straha. Nisu bili ni posebno komforno opremljeni. Ali nisu bili sami.

„Ja sam u startu znao da idem sa pravom ekipom, ali mi je tokom penjanja to samo potvrđeno. Niko se nijednom nije požalio, niko nije klonuo. Svima je bilo zabavno. Bilo je baš teško, ali ekipa je sve vreme bila takva da je i u tim situacijama sve bilo dobro.“

Posle nevremena je trebalo osušiti ono što se moglo osušiti, zakrpiti ono što se moglo zakrpiti i spremiti se za sledeće jutro. A onda je trebalo i spavati.

Jedna vreća za spavanje bila je namenjena mnogo toplijim uslovima. Jedna podloga je nedostajala. Rešenje je pronađeno u običnoj plastičnoj flaši.

„Miloš je spavao u vreći iz Lidla, najobičnijoj, za plus 15. Meni falila još jedna podloga. Obojici nam je bilo dosta hladno. Pred spavanje smo stavili vodu da proključa, sipali je u flašu i ubacili u vreću da nas greje. Taman koliko je trebalo toj flaši da se ohladi, taman smo toliko i spavali, jer smo ustali oko pola četiri. Legli smo dok je još bio dan, praktično oko sedam, osam, da se naspavamo. Niko nije mogao da zaspi, ali smo imali toliko tople vode da nas greje dok ne bude vreme za polazak.“

Četiri dana do 4.215 metara

Ujutru su krenuli. Ovog puta sve je bilo drugačije. Podignut kamp, prethodna aklimatizacija i dani provedeni zajedno učinili su svoje. Tim je bio uigran. Ono što je prvog dana izgledalo sporo i teško sada je išlo gotovo bez reči.

„Tog dana smo uspeli da izađemo do kraja, jer smo krenuli sa mnogo bolje startne pozicije. Poređenja radi, za taj prvi neuspeli pokušaj, mi smo u deset tek bili na glečeru. Sad smo već u pola šest bili tamo. Toliko je značilo samo to podizanje kampa i aklimatizacija, da smo bili mnogo brži, mnogo efikasniji kao tim. Uigrali smo se. Pravljenje naveze, obuvanje dereza, sve je išlo baš, baš brzo. Više ono, i bez komunikacije samo znamo šta treba da se radi.“

Oko 10.30 bili su na vrhu. Na 4.215 metara. Četiri dana napora tada su se sabrala u jedan trenutak.

„Nikad nisam gradio ka nečemu četiri dana. To mi je bilo fantastično – napokon nešto gde su četiri dana usmerena tačno ka jednom cilju i sad smo tu. Bio je to nalet energije, euforije, bila je to prosto sreća što smo uspeli da stignemo na vrh. I povrh svega toga, baš smo se osetili kao da smo najmoćniji na svetu i da možemo još pet da istrčimo bez problema. Bio je baš, baš veliki nalet motivacije i energije. Ali je, u neku ruku, označavao i završetak – sada silazimo dole i to je to.“

Znati kada je dovoljno

Na vrhu su čak razmišljali da pokušaju još nešto. Prvobitnih pet vrhova već su odavno precrtali. Možda tri. Možda makar još jedan. Ipak, odlučili su da siđu. I ispostavilo se da je to bila dobra odluka.

Kod doma ih je ponovo dočekalo nevreme. Grmljavina i kiša. U domu su proveli nekoliko sati i ponovo vagali šta dalje. Mogli su da ostanu, plate noćenje i narednog jutra pokušaju još dva vrha. Ili da završe ono zbog čega su došli.

„Tu se desila ta odluka – ako želimo da popnemo još dva, jedina šansa nam je da spavamo u domu gde smo sada, da platimo veče i da ujutru popnemo dva i siđemo dole. A mi smo nekako odlučili da ipak hoćemo da ostanemo dosledni. I meni je drago što smo tako odlučili na kraju. Ponosan sam na tu odluku.“

Nije to bila odluka nekoga ko je odustao. Naprotiv. Posle svega što su prošli, umeli su da procene kada je dovoljno.

Spustili su kamp niže, kako se njih dvojica koji su bili manje opremljeni ne bi smrzli na većoj visini, prespavali još jednu noć i petog dana sišli do automobila.

Tek tada ih je sustigao umor. A onda – civilizacija.

„Možda je najteži deo bio kad smo sišli nazad u grad, jer je bilo strašno sparno. Mi smo sišli iz jedne lepe, prijatne klime nazad u džunglu betona koja isijava toplotu. Tu mi baš nije bilo dobro, fizički sam se loše osećao zbog tolike toplote.“

„Ne osećam se kao isti čovek“

Ali fizički umor nije bio jedino što su poneli nazad.

„Sad kad sam se vratio, ne osećam se kao isti čovek koji je otišao. Nemam način da objasnim to, ali samo se osećam tako.“

U toj rečenici možda je sadržano više od samog iskustva jednog uspona. Jer Vincentova piramida nije bila samo novi rekord. Bila je dokaz da može da izdrži četiri dana usmerena ka jednom cilju, u uslovima koji nisu bili idealni. Da može da se osloni na ljude pored sebe. Da ume da donese odluku kada treba nastaviti, ali i kada treba stati. I da ono što na početku izgleda kao nepoznato i ogromno može, korak po korak, postati ostvarivo.

„Proći kroz sve to ostavlja dosta samopouzdanja. U smislu – sad kad sam prošao kroz ovo, šta drugo predstavlja problem? Da li je išta problem? Ali isto, baš jedna velika stavka kod mene je bila kako su mi se svi putevi ukazali odmah posle toga. Nikad nisam imao neke preterane ciljeve, ali mi se uvek pokaže gde da idem. A sada se sve otvorilo.. Nekako sad tačno znao šta želim sledeće da radim, na koje akcije i sa kim da idem.”

Šta se ponese sa planine

Ovakve avanture su i jedan veliki test za prijateljstvo. To je možda njihova najveća vrednost.

„Baš smo se zbližili. Mislim, mi jesmo bili drugari pre toga, ali sada je drugačije. Bili smo u situacijama u kojima ne mogu da zamislim puno drugih ljudi sa kojima bih mogao da delim takvo iskustvo na taj način, gde je baš sve išlo timski. Svaku odluku smo donosili zdravorazumski. Nismo se svađali, nismo se slagali oko svega, ali smo svaku ideju napadali iz svih uglova. Pravi timski rad. A i svako od nas je za sebe morao da prođe kroz neka iskustva koja daju dosta samopouzdanja.“

Zato se ono najvažnije sa planine možda i ne vidi na fotografijama. Ne vidi se koliko su bili umorni. Ne vidi se hladnoća. Ne vidi se vreme provedeno pod stenom dok pada grad. Ne vide se odluke koje su donosili kada više nisu bili sigurni šta je sledeći pravi korak.

Monte Rosa ga je, kaže, naučila da na planinu gleda sa više poštovanja. Ne samo zbog njenih vrhova i glečera, već i zbog ljudi koje je tamo video. Na stazama je bilo mnogo planinara. Neki su išli prema vrhovima, drugi samo šetali. Velike porodice dolazile su da provedu vreme u prirodi.

„Baš mi je značilo što smo bili tamo zato što smo videli kako ljudi tretiraju prirodu. To mi se jako svidelo, svi baš vode računa da ništa ne ostane iza njih. I zanimljivo mi je bilo kako stvari koje neko izgubi jednostavno ostanu tu. Nema veze koliko su skupe. Nalazili smo neke baš skupe stvari, niko ih ne dira. Ja sam, recimo, jedan komad opreme izgubio i sačekao me je tri dana kasnije, niko ga nije dirao.“

Pet dana nakon polaska iz Staffala vratili su se u dolinu. Vrh je ostao gore. Ali nešto drugo su poneli sa sobom – osećaj da mogu više, ljude sa kojima sada znaju da mogu još dalje i, možda najvažnije, poglede na svet i uspehe koji su posle 4.215 metara postali drugačiji.