Zašto je važno biti deo nekog planinarskog kluba?
Pored već navedenih benefita planinarenja sa iskusnim vodičima, kao član planinarskog kluba svako postaje i član Planinarskog Saveza Srbije (PSS), čime stiče pravo da učestvujete na svim akcijama koje organizuju klubovi članice PSS-a. Na zvaničnim akcijama članstvom je obezbeđeno osiguranje na planini, u zemlji i inostranstvu. 
Ono što je još značajnije je, članstvo u klubu daje priliku svakom da se edukuje u domenu planinarenja (osnovna planinarska obuka), ali i da se upozna i bavi svim granama ovog sporta – visogorstvom, alpinizmom, speleologijom, planinskim trčanjem, planinarskim trekingom i drugo. Kao pripadnik velike planinarske porodice svako ima priliku da upozna mnogo sjajnih ljudi iz celog regiona, sa kojima će razmenjivati iskustva i deliti nezaboravne trenutke.
Prelepe fotografije sa različitih vrhova neretko su razlog zbog kog mnogi odlučuju da krenu na planinarenje, ne razmišljajući o tome kroz šta sve treba proći da bi se do lepog pogleda i neodoljivih fotografija došlo. I Jelena Cvetković iz Planinarskog društva Železničar iz Niša priznaje da je veliki broj planinara u ovaj hobi ušao upravo zbog prelepih fotografija na društvenim mrežama, ali da se brzo otkriju i druge strane planinarenja, koje postanu mnogo bitnije. U svakom slučaju, koji god da je razlog za odlazak na planinu, jako je važno biti pripremljen na sve što svakog na stazi bude dočekalo.
“Može se smatrati da je dovoljna fizička sprema za svakog pojedinca, da u toku svakog dana pešači 30 do 60 minuta bržim hodom, bez obzira na vremenske uslove. Ono što je na početku svakako važno je da ste svesni toga da su prizori koji su vas očarali na fotografijama obično teže dostupni, pa morate biti spremni da se za to malo i pomučite. Takođe, neće vam se uvek sve idealno ‘otvoriti’, vrlo često smo u planini izloženi i raznim vremenskim uslovima koji ne dozvoljavaju uživanje u pogledu, ne ostavljaju nam mogućnost za pauze, fotkanje, druženje i slično, što znači da je potrebna psihička i mentalna snaga za savladavanje raznih teškoća, spremnost da se uživa u samom putu, bez obzira da li se dostigne i željeni cilj, spremnost da se odustane ukoliko to okolnosti zahtevaju i zahvalnost za ono što nas je priroda ‘pustila’ da doživimo tog dana. Ono što mi planinari obično naglasimo – najbitnije je da se sa planine vratimo svi, i u dobrom raspoloženju”, kaže Jelena.
Prema njenoj preporuci, najsigurnije je krenuti najpre na lakše staze, obavezno sa nekim planinarskim klubom i to najbolje u proleće, prihvatiljivi su i leto i jesen, ali zima svakako nije dobar period za početak bavljenja ovim sportom.
“Od opreme je za početak najvažnija planinarska cipela. Ona treba dobro da drži zglob i treba biti broj do dva veća. Nosi se uz 
jedne deblje čarape, preporučeno je da budu vunene ili posebno pravljene planinarske, ili uz dva para tanjih čarapa. Potrebno je da je obuća veća jer je noga u njoj celog dana i blago otiče, a deblji sloj čarapa se nosi zbog zaštite od žuljeva i udobnosti kretanja, ali i zato što se na taj način smanjuje pritisak na prste u toku silaska. Svakako se treba posavetovati sa vodičem akcije na koju se prijavljujete da li je obuća koju imate adekvatna”, priča naša sagovornica.
Kako kaže, ranac je drugi po važnosti deo opreme koji treba nabaviti. Za početak je bitno da lepo leži na leđima i da ima dovoljno prostora za sve ono što se nosi, što znači da će za lakše staze u početku poslužiti i neki ranac koji svako već ima, a vremenom se kupi baš ono što odgovara potrebama svakog planinara. 
“Za odeću je bitno da nije pamučna – ona se lako natopi, natopljena bude teška i dugo se suši. Za početak je dovoljno imati donji deo trenerke od aktivnog ili nekog sintetičkog materijala, aktivne majice, flis ili polar duksevi, jaknice za zaštitu od vetra i kiše. Sve ovo pobrojano se može naći po second hand radnjama, po vrlo pristojnim cenama i zadovoljavajućeg kvaliteta za početak planinarenja. Kasnije dolaze na red štapovi, kamašne, i razna oprema koja zavisi od vrste interesovanja koju imate”, savetuje Jelena i naglašava da je svaki planinar više nego raspoložan da pomogne oko kupovine odeće, obuće ili bilo koje druge opreme. Kako kaže, svako treba da uzme u obzir mogućnost da možda neće nastaviti da se bavi planinarenjem, ili da će se baviti retko, tako da za početak svakako ne treba trošiti mnogo novca na opremu, nego obezbediti samo najosnovnije.
PK Železničar – klub sa bogatom biografijom
Niški PK Železničar osnovan je 18. januara 1947. godine. Još od 1986. godine počinje organizovanje višednevnih tradicionalnih akcija kao što su: Pelister, Kajmakčalan, Olimp, Musala, Triglav, Mon Blan, Durmitor itd. Planinarski klub „Železničar” danas je najveći planinarski klub u Nišu i jedan od najaktivnijih u Srbiji s velikim brojem akcija, izleta i pohoda.
Sem klasičnog planinarenja, klub ima i sekcije koje se bave sportskim penjanjem i alpinizmom, treking i trejl trčanjem, speleologijom, uređenjem i markiranjem planinarskih staza i terena. Najznačajnija akcija, koju tradicionalno, već 28. godinu, sprovodi PK „Železničar“ je „Zimski uspon na Trem“. Ista se održava zadnjeg vikenda februara meseca svake godine. 
Veliku pažnju klub poklanja edukaciji sadašnjih i budućih planinara i zaštiti životne sredine. Osim osnovnih planinarskih škola, klub organizuje i predavanja u osnovnim i srednjim školama, gde se stečena znanja i iskustva prenose najmlađima, sa ciljem da se upoznaju sa pravilnim odnosom prema prirodi i potrebi da se slobodno vreme provodi u zdravim aktivnostima, planinarenju i pešačenju.
Planinarenje jeste hobi, ali ima pravila koja se moraju poštovati
Prema rečima vodiča Jelene Cvetković, na planinu nikako ne treba poći sam i u sopstvenoj režiji, postoji mnogo razloga zbog kojih je najpametnije poći sa planinarskim društvom. Kako kaže, prvo se mora znati da je planinarenje sport koji, kao i svaki sport, ima pravila koja se moraju poštovati, kako bi se odlazak na planinu izveo u uslovima maksimalne bezbednosti za sve učesnike. Ova bezbednost se ne odnosi samo na prostu fizičku bezbednost.
“Ono što u urbanom području ne predstavlja nikakvu vrstu opasnosti, na planini, gde ste odvojeni od civilizacije i oko sebe imate samo te ljude sa kojima ste pošli, može predstavljati veliki problem. Na primer, nedovoljna hidriranost može dovesti do ozbiljnih problema u funkcionisanju celog organizma; nepravilna ishrana – bilo da se radi o nedovoljnoj ishrani usled čega može doći do pada šećera ili gubitka minerala ili preobilnoj, koja može uzrokovati otežano kretanje; loša odevenost dovodi do promrzavanja ili pregrevanja, pa i toplotnog udara; neznatne povrede, npr. izvrnuti zglob ili bol u kolenu, može uzrokovati jako otežano kretanje po planinskim terenima i slično”, upozorava Jelena.
Pored bezbednosti, na samom početku planinarske karijere, od vodiča iz klubova mogu se dobiti podaci o stazi iz prve ruke – da li je obeležena, kakav je teren, pa se na osnovu toga može odlučiti da li je u skladu sa mogućnostima onog ko planira da krene na stazu. Organizovane akcije u okviru kluba podrazumevaju da je vodič na akciji lice koje je obučeno za vođenje planinarskih akcija, ali i da on vodi grupu na stazu koju dobro poznaje, te je maksimalno smanjen rizik od neželjenih okolnosti. Takođe, vodič na osnovu svega toga može i da izvrši procenu da li je ta staza odgovarajuća za nekoga.
“Na kraju, ono što daje posebnu čar organizovanom planinarenju su – ljudi. Planinari čine jednu ogromnu zajednicu, u kojoj zaista nije važno ni koliko godina imate, čime se bavite, kog ste pola, nacionalnosti ili verske pripadnosti, čak ni koje su vam mogućnosti. Na planini smo upućeni jedni na druge, međusobno se pomažemo, bodrimo i motivišemo. Prihvatamo ljude kao i prirodu – onakvim kakvi jesu, i kao i u svakoj pravoj ljubavi, imamo potrebu da rastemo, pa dušom i srcem prihvatamo nove članove naše zajednice, želeći da im pomognemo da prosto osete sve ono što i mi osećamo”.
Priprema za prvu stazu
Pojam “lakoće” steze zavisi od mnogo faktora, pre svega od mogućnosti koje osoba koja je krenula na planinarenje ima. Kao iskustni planinski vodič, Jelena smatra da je neodgovorno davati paušalen ocene težina staza, jer se tako neko može dovesti u opasnost. Trekovi za planinarenje i preporuke za staze su dostupne na internetu, treba pogledati, pročitati, pokušati da se napravi procena. U svakom slučaju, nikako se ne preporučuje samostalni odlazak na nepoznatu stazu.
Pakovanje ranca je posebno važna kateogroija i Jelena stvari koje se nose na planinu deli u dve grupe.
“Prva grupa stvari se odnosi na ono što apsolutno uvek morate da imate u rancu. Na prvom mestu to je osnovna prva pomoć, koja ne mora da bude komplet, ali morate imati bar nekoliko zavoja, flastera i sterilnih gaza, kao i jedne rukavice za jednokratnu upotrebu i astro foliju. Poželjno je da ovo bude zapakovano u jednu lakšu torbicu. Astro folija je posebno važna. Tu je zatim baterijska lampa i to najbolje čeona, da bi vam ruke bile slobodne, sa rezervnim baterijama. Kako bi to bilo na jednom mestu, a i da se lampa ne bi sama od sebe palila u rancu, ja je, na primer, držim u jednoj većoj kutiji od kreme za ruke. Kabanica je takođe jako bitan deo opreme, to može da bude i ona za jednokratnu upotrebu, ima je po većim marketima za oko 150 dinara. Tu su, zatim i rezervne pertle, rezervne čarape, jedne tanje rukavice, bandana (zaštita za vrat ili glavu), naočare za sunce, manja krema za zaštitu od sunca, neki kačket ili kapa, sklapajući nož, kamašne, neka konzerva – riba ili pašteta za krajnji slučaj nužde”, savetuje Jelena.
Druga grupa su stvari koje su potrebne za konkretan uspon i odnose se na vodu i hranu. Prema njenim rečima, količina vode koja se nosi zavisi od samog uspona, i obično je u najavi za akciju naznačeno koju količinu vode je potrebno poneti. Za standardne akcije se preporučuje oko 1,5 litar, raspoređeno u dve ili tri boce. Važno je napomenuti da se voda pije dan – dva pre uspona u velikim količinama, kako bi se telo hidriralo. Na samom usponu nije preporuka da se pije puno vode. Najbolje je prvi gutljaj popiti sat do dva nakon početka uspona, i to tako da se prvo promućka u ustima. U svakom navratu treba piti po par gutljaja vode, nikada veliku količinu. Ovo je važno, kaže Jelena, zbog toga što se, ukoliko se unosi puno vode, izaziva i puno znojenja, a na taj način se iz organizma izbacuju preko potrebni minerali. Preporučena količina vode koja se nosi gotovo se nikada ne popije ukoliko se pije na preporučen način, ali uvek se mora imati višak vode u rancu zbog nepredviđenih okolnosti, jer se može desiti da se na planini ostane duže od planiranog, pa i zanoći.
“Za hranu ne važe opšte preporuke, jer one u velikoj meri zavise od samog organizma i njegovih potreba. Zato ću dati samo najosnovnije smernice. Doručak je u periodu od najmanje dva sata pre početka planinarenja obavezan. Vrsta i količina doručka zavisi od potreba i navika organizma, ali je obavezno uneti bar nešto kako ne bi došlo do pada šećera. Takođe, nije dobro jesti velike količine hrane pred sam uspon i u toku istog, pogotovu dok se ide uzbrdo, jer znatno može otežati kretanje. Preporuka je da se u toku uspona po potrebi uzima orašasto voće, suvo voće, banana, urma i drugo voće, energetski barovi, čokoladice i slično, kako bi se nadoknadile potrebe organizma za šećerom i mineralima koji se ubrzano troše.
Često uzimamo samo slatke proizvode, međutim, dobro je uzeti i nešto slano, zbog minerala i znojenja. Na vrhu, ili kad prođe glavni deo uspona, uzima se nešto ozbiljniji obrok. To mogu biti sendviči, meso, riblje ili mesne konzerve, gotova jela, narezani suhomesnati i sirni proizvodi, masline, pite, peciva i šta god prija vašem organizmu. Ni ovaj obrok ne treba biti preobilan, sve potrebe za hranom ćete nadoknaditi u danima nakon planinarenja. Treba imati u vidu i da nešto hrane morate imati u rezervi za spust, kao i za slučaj nepredviđenih okolnosti”.
Iako će svaki planinar reći da je planinarenje najlepši hobi na svetu, Jelena smatra da ne treba svako da proba time da se bavi, jer nema svako afiniteta prema ovom sportu. Sa druge strane, svakom ko oseća makar malo simpatije prema planini, obavezno treba da proba.
“Planinarenje, kada ga volite, postaje način vašeg života. Ono ne predstavlja samo neku fizičku aktivnost, ne daje vam samo priliku da vidite tamo neke predele, da napravite neke dobre fotke i da skupite puno lajkova na društvenim mrežama. Planinarenje vas suštinski menja, povezuje vas sa prirodom i njenim zakonitostima, lepotama i hirovima, povezuje vas sa ljudima oko sebe i daje priliku da ih prihvatate potpuno onakvim kakvi jesu. I najvažnije, nauči vas da se približite svom biću i prihvatite sebe sa svim vrlinama i manama koje posedujete … i da u svemu tome beskrajno uživate”.