Planinarenje nije samo osvajanje vrhova, to je i jedno putovanje u najširem mogućem smislu – do cilja i nazad, ka spoznavanju sopstvenih misli koje ne uspevamo da čujemo u civilizaciji… Ali ono što najbitnije – to je putovanje sa i ka drugim ljudima. Svaka staza, bez obzira na dužinu i težinu, donosi priliku da upoznamo i sebe i druge. A negde između znoja, tišine šuma, uzdisaja zbog lepote pogleda sa vrha i smeha pored logorske vatre ili u zajedničkim prostorijama planinarskih domova, rađaju se prijateljstva koja su često dublja i iskrenija od onih u svakodnevici.

Nekoliko poslednjih višednevnih akcija na kojima sam dosta vremena provela, najpre u prevozima do odredišta sa kojih su počinjali usponi, a zatim i na planinama, sa ljudima koje sam pre toga poznavala delimično ili uopšte, navelo me je da dublje razmislim o planinskim prijateljstvima. 

Kada ljudi krenu zajedno na planinu, svi su jednaki pred stazom i vrhom koji žele da osvoje. Nestaju društvene maske i staleži, nestaje razlika u obrazovanju, političkom i svakom drugom opredeljenju, a ostaju samo volja, zajedništvo i podrška. U trenucima umora i izazova, oslanjamo se jedni na druge – i upravo tu počinju prava prijateljstva.

Planina je čarobno mesto za odabir prijatelja, kamo sreće da je tako i u podnožju! U prirodi nema laži – ni pred sobom ni pred drugima. Kad rasklopimo štapove i stavimo rančeve na leđa, kao da ostavimo sve društveno poželjne manire i prepustimo se samo prirodnim reakcijama na situacije i naravno – pisanim i nepisanim kodeksima ponašanja na planini. Mogućnost da hodate pored nekog i razgovarate s njim ako vam prija, odnosno da ubrzate ili usporite u suprotnom, zaista daje jedan osećaj slobode izbora koja je u velikom broju slučajeva nezamisliva u “stvarnom životu” (ne možemo tek tako iskulirati kolege, rođake, prve komšije, članove porodice…).

Dok hodamo, pričamo o životu, delimo iskustva, a što je nekada najbitnije – ćutimo kada je to potrebno. Te neplanirane razmene reči ili samo pogleda pod oblacima često nas povežu više nego godine poznanstva u gradu.

Izreku “prijatelj se u nevolji poznaje” sigurno je smislio neko ko je makar jednom planinario. Zaista je mnogo situacija koje sam pregurala samo zato što sam pored sebe imala podršku koja mi je u tom trenutku bila preko potrebna.

Moj uspon na Musalu, pored tada loše kondicije i napada astme, pamtiću i po Anđelinom bodrenju koja je i sama imala žuljeve zbog kojih se jedva kretala. Pamtiću je i po Bojanovom ćutanju onda kada je trebalo da ćuti. I pored svega što nas je snašlo, popeli smo se sve troje, a ja i sada jasno vidim njihova lica dok stojimo u grupnom zagrljaju, ljubimo se, čestitamo jedni drugima, jer je za sve u to vreme to bio ogroman planinarski uspeh. 

Bojan Vukanić mi je, iako smo se i pre toga poznavali, postao prijatelj tek na planini. Posle samo jednog odlaska na stazu, odlučili smo da se zajedno prijavimo za volontiranje na Highlander-u (koncept preživljavanja na Staroj planini koji traje gotovo nedelju dana) i što je još luđe, otišli smo. Tu sam iskusila šta znači briga za prijatelja koji se ceo dan ne javlja na telefon, a znam da je otišao na stazu da pomogne učesnicima i pokisao do gole kože prethodnu noć. A sa njim sam iskusila i šta znači i briga prijatelja prema meni – da me bodri kad mislim da ne mogu više da hodam, da me izvlači iz snega kada upadnem do pojasa, da se osećam sigurno samo kada znam da hoda iza mene… Iskusila sam, doduše, sa njim i šta znače prijateljske svađe na planini, pa tako nisu izostale situacije u kojima se jedno na drugo izderemo na sav glas, durimo se neko vreme kao deca, a onda opet sve iznova, kao da se svađa nije ni desila. I odluku o pokretanju ovog portala doneli smo tokom uspona na Midžor, nisam sigurna da bismo to tako lako dogovorili negde u gradu.

Mnogo je situacija koje pamtim kao neke zbog kojih znam da na planini nikada neću biti sama: Slađinu kafu koju kuva u šumi na lončetu koje umesto drške ima dugačku granu, kao i njen buster kada sam se u ciklusu popela na Mosor i sišla sa njega bleda kao krpa (jedna rakija i jedna čokoladica vratile su me u život); Natašine savete i duge poruke sa obaveznim stvarima neophodnim za svaku stazu na samom početku mog planinarskog staža, mogu slobodno da kažem da je ona zaslužna što sam se zaljubila u planinarenje; Smejanje do suza sa Anđelom i Bojanom Ranđelovićem (ko bi rekao da ću na planini da upoznam više Bojana nego u celom životu pre toga?) kad god smo zajedno na planini; Sedenje sa Sonjom do pola noći onda kada mi je bilo jako teško iako smo se pre toga videle jednom u životu (ali na planini); Provlačenje kroz kleku višu od mene, opet sa Anđelom i proslava povratka sa te, u momentima se činilo beskrajne, staze ispred prodavnice u Dojkincima. Pamtim čak i pruženu ruku Bojana Miloševića na Erdžijasu da pređem deo staze na kom su mi se u trenutku oduzele noge (iako znam da bi me verovatno, zbog prethodnih nesuglasica, u tom trenutku radije ostavio da tu ostanem zauvek).

Na planini se ne traže prijatelji – oni se prepoznaju. Staza nas spaja, a prijateljstva sa nje često postaju najpostojanija – jer su rođena u istinskom okruženju, daleko od buke i površnosti svakodnevnog sveta. Za razliku od prijateljstava sa letovanja, koja isto znaju da budu intenzivna, planinarska prijateljstva mogu biti dugoročna, jer je velika verovatnoća da ćeš te ljude opet sresti na nekoj stazi, čak i ako se ne dogovorite.