Svako ko pođe na planinu, makar i rekreativno, trebalo bi da ima osnovna znanja o pravilima kretanja planinskim stazama, ponašanju u kriznim situacijama, pružanju prve pomoći, kao i opremi koju treba da koristi. Osnovna planinarska obuka je za sve planinare obavezna na prvom mestu zbog osiguranja, koje se ne može isplatiti bez završene obuke, objašnjava nam Slaviša Ivanović, predsednik Planinarsko-sportskog kluba Mosor iz Niša.

“Ako počnete da planinarite, treba da znate šta najpre da kupite od opreme, da ne dajete pare bezveze, jer mnogo ljudi kupuje potpuno nepotrebnu opremu za početak. Drugo, na obuci se upoznajete i sa nekim aspektima kao što su opasnosti u planini, jer je vrlo bitno da znate kako da se ponašate kada, na primer, dođe do kiše, a vi ste u nekom žlebu. Ako dođe do bujice vode, možda nećete moći da se vratite nazad, nego ćete morati da čekate dok se ne smiri. Na obuci se uči orijentacija, prva pomoć, istorija planinarstva, ponašanje, odnosno kretanje u grupi. To podrazumeva da znate koje su vaše obaveze, a koja prava, kako se krećete, koji je razmak između ljudi u koloni, kako se kreće na strmom terenu i slično”, navodi Ivanović i dodaje da su to sve predznanja koja planinaru pomažu da se dalje razvija. 

Pored toga, osnovna planinarska obuka nas uči i ponašanju u zaštićenim područjima, kako se treba ponašati u takvom jednom okruženju, da se ne sme galamiti i ne smeju se uznemiravati životinjske vrste koje tamo žive, niti brati zaštićene biljke.

I planinari početnici ne bi trebalo da kreću na stazu bez nekih osnovnih znanja, kako bi im planinarenje bilo prijatno i kako bi poželeli da se na planinu i vrate. Kako kaže Slaviša, svako ko završi osnovnu planinarsku obuku, tu je kao pomoć ostalima, jer zna kako se kreće uzbrdo, kako se vežu cipele za uzbrdo, a kako za nizbrdo. 

“Na primer, sretnete porodicu koja planinari sa detetom, dete ima problem i ne može da hoda, vi znate da i posavetujete da dete gurne petu što više pozadi, da se pertla zategne što jače, kako prstići ne bi udarali napred u cipelu. To je jedno najelementarnije znanje bez kog se ne bi smelo krenuti gore, jer ako se to ne uradi, kada se siđe sa planine, nokti su vam modri i to je već problem”. 

Pored ovoga, treba znati kako se ponašti na kiši, kako kada je grmljavina, zatim na vetru ili po magli. Magla je jedno od najvećih prokletstava za planinare, kaže naš sagovornik, jer se u magli gubi orjentacija, ne zna se šta je gore, šta je dole. I za ovakve situacije obuka daje mentalni sklop koji nas uči da verujemo vodiču i da idemo iza njega, da ne smemo dozvoliti da upadnemo u paniku, jer to dovodi do dezorjentisanosti, smanjenja pažnje, padova i povređivanja. 

“Dve stvari su najbitnije kada se kreće na planinu. Prvo, ako ne verujete vodiču nikada nemojte da idete sa njim i drugo, ako ne verujete tehničkoj opremi, nemojte je ni koristiti. Jer u suprotnom doživljavate stres, a kada se ode gore, treba da vam je lepo. Na obuci se uči još jedna bitna stvar – dok se penjete, imate adrenalin. Kada se popnete gore, vi ste kao izduvani balon. Na obuci učite da treba biti usresređen i na silazak, jer se najviše povreda dešava upravo tada. To je taj mentalni sklop koji se uči na obukama, on se vežba i razvija”. 

Još jedna od bitnih stvari o kojima se na osnovnoj obuci priča svakako je i pakovanje planinarskog ranca, odnosno šta nam je sve od opreme potrebno.

“Neko ko je neiskusan, a ne prođe obuku, njemu sve treba. Otvori ormarić i vidi da mu treba sve iz njega. Ali, sve to treba izneti do vrha, a posle i spustiti. Zatim, elementarno znanje koliko vode je potrebno, koje mu cipele trebaju. Čovek krene u zimskim uslovima u patikama, i onda pravi problem celog grupi, ne znamo šta da radimo sa njim”.