Ljiljana Krasić iz PK Mosora iz Niša najbolja je planinska trkačica na svetu u svojoj, a druga u apsolutnoj kategoriji žena na World masters mountain ranning chapionships 2025. u Medunu u Italiji. Ovo joj je, kako kaže, do sada najveći uspeh, a takmičenje je posebno značajno po tome što je ovo bio prvi nastup reprezentacije Srbije u planinskom trčanju. Ljiljana se takmičila u kategoriji 50-54 godine.

“U konkurenciji sam imala 96 žena iz ukupno 36 zemalja sveta. Trka je bila duga 34 km, sa ukupnom elevacijom od 1900 m, praćena lošim vremenskim uslovima na kojoj nas je pratilo i sunce i pljuskovi sa grmljavinom. Pored tako otežanih uslova, trku sam uspela da završim u vremenu od 3:45:53”, kaže Ljiljana.

Ona će Srbiju ponovo predstavljati već krajem septembra u Španiji na World Mountain and trail Running Championships 2025, long distance 45 km sa ukupnom elevacijom od 3700 m. To će biti najteža trka do sada koju ću trčati, a očekuje i najjača konkurencija, jer dolaze trkači iz 70 zemalja sveta.

“Veliku zahvalnost dugujem selektorki Snežani Đurić, komisiji za planinsko trčanje i Planinarskom savezu Srbije, koji nam je omogućio odlazak na svetsko prvenstvo, kako u Italiji, tako i u Španiji. Naravno, tu je i moj klub PSK “Mosor“ koji me prati od samog početka, za koga nastupam svih ovih godina”.

Pored uspeha koje je postigla na svetskom masters prvenstvu u Italiji, postigla je velike rezultate i u svojoj zemlji. Pobednica je nacionalne serije u planinskom trčanju četiri poslednje godine. 

“Nacionalna serija se sastoji od pet trka godišnje koje se boduju i pobednik je onaj koji osvoji najveći broj bodova. Trke su različitih profila, od vertikalnog kilometra, kratkog trejla, dugi trejl, ultre, gde je jedna trka koja važi i za najtežu i državno prvenstvo.To je upravo Suva trail na Suvoj planini gde se ja pripremam za trke u sezoni, a ujedno i trka koju organizuje moj klub”.

Posebno joj je draga pobeda u Makedoniji prošle godine – Karli Marko Trails-Kamena baba, 36 km sa ukupnom elevacijom 2000 m, jer je to bila prva pobeda van granica Srbije.  

Ljiljanina ljubav prema trčanju traje već 30 godina. Kao i većina, počela počela je da trči na ravnim terenima – po asfaltu, parkovima i drugim stazama. Prvi susret sa planinskim trčanjem bio je 2021. godine, na trci Suva fan, i to na 14 m. 

“Taj susret sa prirodom, gde je srce radilo brže, gde su noge bile teže, ali u glavi je bilo drugačije – znala sam da tu sve počinje, da tu pripadam. Taj osećaj slobode, snage i tišine je neopisivo lep”, kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, za planinsko trčanje nije dovoljna samo fizička spremnost, već i mentalna snaga. Kada krenu jaki usponi, strme nizbrdice, kada kamen pod nogom prokliza, a pritom su i različiti vremenski uslovi – od visokih temperatura, kiše, vetra, blata, vode – tu počinje borba sa samim sobom, tu se pomeraju granice.

“Planina me naučila strpljenju, tu sam naučila da cenim tišinu. Naučila me je da padnem, ustanem, nastavim dalje. Na planini ne postoji ‘savršeno vreme’ ili ‘idealni uslovi’. Postoji samo sada — i to je dovoljno. Za mene, planinsko trčanje je više od sporta. To je deo mene jer, dok trčim, ja razmišljam, rastem, to je moj prostor slobode, moj veliki izazov u kome sam pronašla sebe”.

Ljiljana smatra da za trčanje uopšteno, bilo da je reč o asfaltu ili planini, veliki uticaj ima genetska predispozicija, ali najvažnija je posvećenost, disciplina, redovni treninzi. Kako kaže, uzalud je dobra genetika, ako se pametno i redovno ne trenira.

Ono što je jako bitno, a što Ljiljana svojim primerom pokazuje, godine apsolutno nisu prepreka da bi se neko bavio trčanjem. 

“Godine su samo izgovor, ima toliko primera koji to dokazuju, jer i ja imam 50 godina, pa i dalje postižem rezultate. Neka to bude motivacija mnogima koji žele da se oprobaju u svetu trčanja”.

Boravak u prirodi je blagotvoran za sve, ali posebno je bitan za žene koje žele da sazrevaju i stare zdravo.

“Svaka žena treba da vodi dovoljno računa o sebi i toplo im preporučujem da deo svog slobodnog vremena provedu u prirodi. Da li će trčati, planinariti ili šetati potpuno je svejedno, bitno da se osećaju zdravo, lepo i zadovoljno”.

Kako kaže Ljiljana, kada se pomene trčanje, to ne znači da neko odmah mora neko da istrči maraton. 

“Bitno je izaći napolje, nema dokazivanja nikome, svi se mi  prvenstveno dokazujemo sebi. Trčite ne za druge, već za sebe. Da ojačate, i to ne samo fizički već i umno. Jer trčanje nije beg, već povratak sebi. Zato krenite polako, hrabro, i videćete promenu”.

Ljiljanine najdraže planine u Srbiji su Suva planina na kojoj trenira, zatim Tara i Zlatibor. Planine na koje bi volela da ode, a na kojima se održavaju trke van naše zemlje su Julijski alpi, Dolomiti i Monblan. Nadamo se da će makar sa neke od njih doneti još neku medalju za Srbiju.