Osnove orjentacije u prirodi, pružanje prve pomoći i upoznavanje sa opremom za kampovanje samo su neke oblasti iz kojih su niški planinari obnovili znanja na praktičnim vežbama koje je organizovao PK Železničar iz Niša. Vežbe su bile izvedene u Jelašničkoj klisuri, sa tačkom okupljanja kod izletišta Potkapina, odakle se nakon uvoda u orjentaciju kretalo nemarkiranom stazom ka Radovom kamenu za nastavak vežbanja.

Kako kaže Milan Jovanović, vodič 3.b kategorije u ovom klubu, vežbe su izvedene kao dopune osnovne planinarske obuke koju su, prema propisima Planinarskog saveza Srbije, obavezni da prođu svi planinari članovi ovog saveza. Obuku je prošlo 10-ak planinarki i planinara iz različitih klubova, a vodili su je, pored Jovanovića, Svetozar Dimitrijević, vodič 2. kategorije i lekar specijalista Janja Biberović, koja je vodila obuku iz prve pomoći. 

Prema rečima Jovanovića, jako je važno da se ovakve vežbe izvode na terenu, a ne u gradskim ili improvizovanim uslovima. 

“Planinska orjentacija traži od nas da planiramo i biramo pravac kretanja s obzirom na konkretan teren, ono što vidimo oko nas i ono što možemo da zaključimo na osnovu karte, itd. Slično važi za brojne veštine vezane za kamp, one se mogu vežbati samo na realnom terenu, a ovo u nekoj meri važi i za prvu pomoć u prirodi”.

Prvi deo obuke obuhvatao je vežbe iz orjentacije. 

“Dobar deo vežbi sproveden je kroz kretanje po terenu, čitanjem reljefa, praćenjem karte, merenjem uglova prema prominentnim orijentirima, korišćenjem aplikacija za kretanje po prirodi i sl.

Drugi, jako važan deo obuke ticao se prve pomoći i pokrivao je različite povrede i hitna stanja koja se mogu desiti tokom planinarenja. Tu smo vežbali različite aktivnosti i procedure prve pomoći koje u tim situacijama treba sprovesti, kao štu su stavljanje u koma položaj, reanimacija, previjanje, imobilizacija i sl.”, objašnjava Jovanović.

U okviru ovog dela praktične obuke polaznici su učili da prave meka i tvrda nosila, a upoznali su se sa još nekim improvizovanim tehnikama nošenja povređenog planinara. Na kraju obuke upoznali su se i sa nekom opremom, načinima za njenu upotrebu i održavanje, zajedno analizirali i birali mesto za kamp i postavljanje šatora i slično.

“Sve pomenuto su važne planinarske veštine, koje zahtevaju vežbanje i obnavljanje da bi se održale i da ih ne bismo zaboravili. Ovo najočiglednije važi za prvu pomoć, ona se ne uči jednom zasvagda, već se lako zaboravlja. Posebno je problematično što nam po pravilu te veštine zatrebaju kada smo već u stanju stresa – mi ili neko iz grupe je povređen, ili smo se izgubili… Tada je još teže primeniti znanja i veštine koje smo skoro zaboravili”.

Kako kaže, postoje veštine koje su neophodne za bezbedno kretanje po planini, a pre svega su one iz oblasti orjentacije i prve pomoći.

“Bez njih možemo lako doći u situaciju da ugrozimo svoju bezbednost. Čak i sa njima planina uvek nosi pregršt varijabli koje mogu biti problem – vremenski uslovi, zahtevan teren, divlje životinje… Da bi se svi ovi potencijalni problemi savladali potrebno je solidno znanje ali i značajno iskustvo. Zbog toga je za početnike uvek bolje da na planine idu u okviru organizovanih akacija, što sugerišu i PSS i GSS”.

Nema planinara i planinarke koji nisu napravili neku grešku na planini, ali najbitnije je da se one ne ponavljaju. Nekada su te greške bezazlene, nekada mogu biti i sa velikim posledicama.

“Najčešće su to loš izbor obuće, nedovoljno poznavanje terena (u kombinaciji sa lošom orijentacijom), pa i sopstvenih fizičkih mogućnosti. U ovim letnjim danima dešava sa da ljudi loše procene količinu vode koju je potrebno poneti. U drugim godišnjim dobima često je neadekvatna garderoba i oprema uzrok problema”. 

Planinarenje u organizovanim grupama, slušanje saveta vodiča, a pre svega konstantno učenje i obnavljanje znanja i veština potrebnih za bezbedni boravak i uživanje na planini neki su od saveta kojima možemo preduprediti neki problem. Samo tako ćemo sa planina vraćati samo sa osmehom, lepim sećanjima i još lepšim fotografijama.