Trebalo je da krenem na Zimsku visokogorsku obuku na Popovu Šapku na Šar Planini i na akciji pre toga shvatim ono što nikako nije dobro shvatiti tik pred polazak na tako važan događaj – moje tadašnje cipele propuštaju vodu! A obuka je podrazumevala tri dana boravka na snegu.

Nije baš bio idealan trenutak za potragu za novim cipelama, ni finansijski, ni vremenski, ali izbor je bio prilično jednostavan: ili ću pronaći nešto novo i pristupačno, ili ću tri dana provesti sa mokrim nogama.

Već sam bila čula za domaći brend KS Shoes, kao i gde u Nišu mogu da se probaju. To je jedna mala radnja u podzemnom prolazu. Otišla sam usput da vidim šta imaju i imali su baš broj koji mi odgovara. Probala sam ih. Legle su mi. Još su i narandžaste, što mi je bilo dodatno simpatično, a koštale su značajno manje od planinarske obuće koju sam do tada kupovala, još su bile i na popustu.

Nazovimo to sudbinom ili kako god drugačije, ali nekako mi je sve govorilo da ne treba da tražim dalje. Pa sam ih kupila. Rekoh: „Nek potraju za jednu sezonu, za te pare se svakako isplati“.

Nisam tada, naravno, znala da će te cipele postati jedan od komada opreme koje ću najviše koristiti tokom cele godine, čak i u letnjim mesecima.

Prvi test: tri dana u snegu

Iako sam ih prvi put nosila do Sokolovog kamena na Suvoj planini, Zimska visokogorska obuka bila je prvo ozbiljno suočavanje novih cipela sa onim zbog čega su i kupljene – snegom, hladnoćom, vlagom, dugim nošenjem i uslovima u kojima baš i nema mnogo prostora za „videćemo kako će se pokazati“.

I pokazale su se, ne dobro, nego zaista odlično. Noge su mi bile sve vreme suve, odmorne, bez žuljeva ili bilo čega drugog što aktivnosti na planini može učiniti neprijatnim.

A onda sam nastavila da ih nosim. Stalno.

Do sada su sa mnom prošle četiri niške transverzale, uskoro će i petu. To su staze duge svaka po 30 ili više kilometara, jednu smo čak prelazili i preko 20 sati. Cipele su sa mnom ove godine ostvarile mnoge moje snove – bile su na Dolomitima, na Magliću, Zelengori i na gomili lokalnih akcija, prošle sa mnom moje prve ferate. Bilo je snega, kamenja, blata, kiše, dugih uspona, još dužih spustova i onih dana kada se zapitaš zašto ti je uopšte palo na pamet da baš danas ideš toliko daleko.

Cipele su sve to preživele. I, što je meni možda najvažnije – i dalje ih rado obujem. Za sada, cipelice ne mrdaju.

Od jedne preporuke do drugog para u redakciji

U međuvremenu sam počela da ih preporučujem: prijateljima, ljudima iz planinarskog sveta, svakome ko bi me pitao šta nosim. Jer, kada nešto stvarno koristiš i kada te na terenu nikada ne izda, prirodno je da poželiš da kažeš i drugima.

A onda se dogodilo ono što se u redakciji valjda pre ili kasnije moralo dogoditi kada nekoga dovoljno dugo smaraš pričom o opremi – i moj kolega je nabavio KS Shoes, ali on plave, za dečake. Za sada u redakciji dvoje od dvoje nosi ove cipele i oboje smo, za sada, prezadovoljni.

On je dodao neki uložak od prethodnih cipela (koje su mu bile cipele iz snova sve dok se nisu za relativno kratko vreme raspale) i kaže da su mu sada mnogo udobnije. Ja lično smatram da je u pitanju žal za cipelama koje je preskupo platio i nedovoljno dugo nosio za te pare, ali nema veze, bitno je da sada i on bezbrižno hoda planinarskim stazama.

Zašto mi je ova kupovina posebno draga?

Verovatno zato što nisam krenula u kupovinu sa idejom da pronađem „domaći proizvod koji ću podržati“. Krenula sam jer su mi stare cipele propuštale vodu. Ali, ispostavilo se da sam za cenu koja je bila znatno niža od onoga što sam ranije davala za planinarsku obuću dobila domaći proizvod koji je, barem po mom iskustvu, sasvim ozbiljno odgovorio na ono što od planinarske cipele tražim. A to je udobnost, sigurnost, suva noga bez žuljeva. Šta ćeš više?

Tokom godine sam na stazama nailazila na dosta planinara koji nose KS Shoes cipele i ovo mišljenje nije samo moje. Za sada nisam naišla na negativno mišljenje.