Pre neku godinu, posle divne ture na Staroj planini, sklonili smo se u Toplom Dolu da se zgrejemo uz šolju toplog čaja (neki verovatno i uz hladno pivo). Dok sam sabirao utiske, pored mene se povela zanimljiva tema. Drugarice su pričale kako su išle kod psihijatra i koliko im je to pomoglo. Ne ide se naravno kod tog strašnog doktora samo kad je loše, već i kad želiš da unaprediš kvalitet života ili kada želiš da budeš bolji prema sebi i drugima. Još od ranih 2000-ih, kada sam gledao neprevaziđenu seriju Sopranovi, shvatio sam da odlazak kod psihijatra može imati smisla, ali i dalje nisam otišao (verovatno sam odavno zreo), pa da ne pametujem mnogo. Najinteresantnije mi je bilo što su njihovi psihijatri rekli istu stvar, da je taj stalni zov planine povezаn sa slobodom.

To me je nateralo na razmišljanje. Šta je uopšte sloboda? Da li ljudi zaista imaju slobodnu volju ili je sve već urezano u kamenu? Lično nikad nisam bio pobornik determinizma, jednostavno ne leži mom karakteru. Verujem u slobodu izbora i u odgovornost, odnosno posledice tih izbora. Razumem genetiku, znam da prošla iskustva utiču na ponašanje, ali na kraju dana ja sam taj koji oblikuje svoj život. Ljudi često provedu pola života kriveći političare za sve loše što im se dešava. Da se ne lažemo, politika itekako utiče na svakodnevicu, ali nije ona kriva što imaš višak kilograma, što nemaš devojku ili što ne menjaš stvari koje ti smetaju. Mnogo je lakše okriviti druge i umišljati da nam neko radi o glavi, nego priznati da su sopstveni životi u našem domenu odgovornosti.

Kada počnemo da razmišljamo o slobodi i planinarenju pre svega pada na pamet taj društveni kontekst. Planina je način (pa makar to bilo i na vikend samo) da izađeš van trulog sistema u kome odavno nema mnogo smisla. Zaboraviš na kratko vreme na račune koje trebaš da plaćaš, dosadnog šefa koji ti diše za vratom na poslu i na ostale obaveze koje te čekaju ponedeljkom. Više od toga, svi društveni tegovi padaju i osećaš se lakše i preporođeno. Tu ne mislim samo na vagu, nego izgubi se na kratko pritisak društvenih očekivanja. Za mene je to pre svega kontrakultura sve prisutnijem gradskom besmislu i način da se vratimo prirodi. Taj povratak prirodi sa sobom nosi dozu slobode u vidu poniznosti. Ubrzo shvatis da je priroda veća od nas. Grandioznost prirode i njena nadmoć te oslobode iluzije sopstvene veličine i manijačkog ega.

Nemoj da vas sve ovo vara i planina ima svoja pravila koja moraju da se poštuju, ali za razliku od gradskog života, ona nisu veštački nametnuta. Ona su čista i jednostavna. Priroda ne zna za granice, mržnju i ljudske podele. Ne pita za poreklo i koliko zarađuješ, već samo traži od tebe da je poštuješ i osluškuješ kad ti daje znake.

U planini krojiš svoju sudbinu svojim izborima, bili oni dobri ili loši. Da li ćeš da pronađeš put do vrha, uspešno se spustiti ili izbegnuti nevreme, zavisi od tvojih izbora i pravovremenih odluka. Paradoksalno postoji težina tvog izbora ali sloboda je to što ti biraš i nosiš posledice. U tome leži samostalnost ali i sloboda od zavisnosti.

Iako se odlazak u planinu često vezuje za slobodu, to ne mora nužno da bude tako. Pogotovo u savremenom svetu društvenih mreža. Sve češće primećujem kod planinara potrebu za pohvalom. Ako želiš da budeš istinski slobodan, moraš da ubiješ tu potrebu. Niko nije zaista slobodan dok neprekidno traži validaciju drugih. Ljudi su spremni da menjaju svoju ličnost, da napuste svoja uverenja, samo da bi se uklopili ili udovoljili drugima.

Planinari lako upadaju u ovu zamku modernog doba. Još samo ovaj vrh, pa malo viši od prethodnog, pa još više vrhova nego prošle akcije, pa još više lajkova na objavi i možda ću onda da budem zadovoljan. Kad svi budu videli da sam popeo ovo, osećaću se ovako i tako… Ali istina je da nikad neće biti dovoljno, jer se te praznine ne popunjavaju vrhovima. Penji se bez potrebe za aplauzom. Penji se zbog nečega što je izvan toga. Budi dovoljan sebi i osetićeš ukus prave slobode.