Za osećaj zadovoljstva i ispunjenosti po dolasku sa planine svakako nije dovoljan samo uspeh zbog osvojenog vrha. Veliki deo pozitivnih osećanja koja planinare drže od vikenda do vikenda izazivaju ljudi sa kojima se do tog vrha popnu, sa kojima dele sve lepe, ali i teške situacije na putu do vrha i nazad.

Niško planinarsko društvo koje verovatno najviše neguje prijateljstvo u svojim redovima sigurno je PD Suva planina. Iako je po godinama svojih članova najstarije društvo, odlazak na planinu sa njima znači zagarantovano dobar provod, smeh i izuzetno prijatna atmosfera. Takođe, za sve koji nisu članovi društva, a penju se se njima, znači da će biti gosti izuzetno dobrih domaćina, da nikako neće biti gladni, žedni, niti da će im zafaliti išta, iako to nisu poneli od kuće. 

„Jako je bitno lepo prihvatiti svakog ko krene na planinu, pomoći mu da ispenje vrh. Svakom početniku je teško, a ako naiđe na gard od starijih članova, onda će se obeshrabriti i odustaće. Ali ako ga prihvatite ljudski, drugarski, onda nema šanse da odustane, ukoliko je istinski ljubitelj prorode i druženja. Mi jesmo poznati kao dobri domaćini, da širokog srca prihvatamo svakog ko pođe sa nama, iz bilo kog kluba. Uvek polazimo od toga kako bi nama bilo da odemo sa nekim koga ne poznajemo i ponašamo se onako kako bismo voleli da i mi budemo prihvaćeni”, kaže Slađana Mitić, blagajnica PD Suva planina.

Kako kaže, među njima je već dosta porodičnih i gotovo rodbinskih odnosa, jer se veliki broj njih, pored  planinarenja i redovnih sastanaka, druže i porodično. Jako poštuju sastanke društva, jer se na njima rešavaju jako bitna tekuća, ali i ostala pitanja. 

“Tekuća pitanja su, pored planinarskih aktivnosti, kafanica i ostali vidovi druženja. Ali tu smo umereni, nikada se nije desio nikakav problem. Mi volimo i da se družimo na planini, ali i kada siđemo sa vrha. Kada je staza kratka, a dan dug, volimo da organizujemo druženje na planini”, priča naša sagovornica. 

Upravo po ovakvim druženjima su Suvoplaninci poznati u krugu niških planinara, pa može da se čuje da se za neke njihove akcije kaže da spadaju u livadarenje, a ne u planinarenje.

“Kada su akcije duže, a staze teže, naravno da nema toga, nema roštiljanja, nema kuvanja kafe. Ali ako je dan dugačak, a mi smo u okolini Niša, nema lepšeg trenutka od onog kada siđemo, okupimo se i zajedno jedemo, skuvamo kafu, družimo se. Volimo da organizujemo dosta akcija oko Niša, jer nemaju svi novca da svakog vikenda odlaze negde dalje. Onda mi organizujemo nešto u lokalu i to je obično ta hedonistička tura, u kojoj ispešačimo desetak kilometara, ali odvojimo i dva sata za druženje, kada je dan duži i kada imamo mogućnost da se kasnije vratimo. Založimo vatru tamo gde postoje ognjišta, gde su lovačke kuće ili nešto slično, vodeći računa o bezbednosti svih nas, a i bezbednosti šume pre svega”, objašnjava ova planinarka. 

Ono po čemu je još ovaj klub karakterističan je i briga o svojim najstarijim članovima. Svako ko se makar jednom peo sa njima, mogao je da vidi kako se, gotovo bez reči, dogovore ko će ići uz nekog od najstarijih ko je tog dana krenuo na stazu. Taj neko je sve vreme uz njega ili nju da pomaže, ili se čak i vrati sa staze ukoliko je potrebno. 

“Kada vidite da je neko nemoćan, onda je za nas potpuno normalno da odredite jednog da ide sa njim. To je sasvim ljudski, ja ne znam kako bi moglo drugačije, i ja mislim da se svi tako ponašaju. To je za naše društvo normalno, toliko se dobro poznajemo i nikom ne pada teško da preuzme brigu o nekome, čak i ako inače ima brži tempo. Uvek nam je cilj da pokušamo da svi izađemo na vrh i da svi uživamo tog dana u prirodi”.