Skoro sam bio na jednoj ozbiljnoj visokogorskoj akciji, a ubrzo potom i na isto takvoj alpinističkoj. Ranije sam uvek jedva čekao da podelim koliko je visok vrh, šta smo sve peli, ali sa godinama me sve više interesuje introspekcija koju radim posle tih avantura. Šta sam uradio dobro, loše, a šta može bolje?

Generalno, poslednjih par alpskih akcija bogovi planinarenja su nas udostojili pristojnog vremena, ali ove baš i ne. Vremenski uslovi su bili surovi i to je dosta otežalo uspon. Ove godine sam maksimalno pokušao da budem svestan svog unutrašnjeg dijaloga. Godinama i meditiram, ne iz nekih religijskih razloga ili da poravnam čakre, već zato što smatram da je izuzetno bitno biti svestan svojih misli i ponašanja. Kad si svestan, možeš i da ih promeniš. Ljudi sa niskom svesnošću često ne vide ono što svi oko njih već odavno znaju, isto važi i za budale.

Dijalog koji možeš da vodiš sam sa sobom može da te osnaži ili da te sputava. Pogotovo kada je izuzetno hladno, vidljivost je smanjena i vetar te razvaljuje. Dolaze ti razne misli. Sto razloga da odustaneš, i možda dva tri da nastaviš. “Šta će meni ovo?”, “Previše je hladno!”, “Spor sam.”, “Ne mogu više.”, “Šta će drugi da misle ako ne uspem?”.

Ali baš ti momenti raspadanja doveli su me do zaključka da je planina samo ogledalo tebe. Šta vidiš u tom ogledalu isključivo zavisi od tebe, odnosno od tvog unutrašnjeg carstva. Poput senke iz prošlosti, tvoj unutrašnji glas je često vezan za sliku o sebi koja više ne postoji. Možda si nekad bio jači, peo više vrhove ili teže smerove, a sada osećaš nelagodu ako dopustiš da drugi vide tvoje slabosti. Naravno, sve je to tvoj ego koji pokušava na sve načine da te zaustavi.

Počne da te sabotira čim se pojavi diskomfort. Svojevrsni dostavljač Glova koji ti donosi razne strahove, brige i sumnje kao obrok, pa ti sad jedi taj otrov. Šapuće ti da odustaneš iako nisi ni blizu tvojih granica. Kao što je Nims Dai jednom rekao “Kada misliš da si potpuno gotov, zapravo si samo oko 45% gotov”.

Treba osetiti nelagodnost, primetiti negativnost, ali se ne identifikovati sa njom. Ako pokloniš pažnju tom limitirajućem glasu, u gadnoj si nevolji, jer te kao gravitacija vuče dole, a naš cilj je uvek da napredujemo gore. Posmatraj te misli, ali ih ubrzo pusti, kao kad posmatraš oblak koji prolazi. Ti nisi tvoj strah, neuspeh ili trenutni performans.

Ako meriš sebe samo po svojim postignućima ili se stalno upoređuješ sa drugima, propuštaš ogromnu priliku za rast. Svako planinarenje ili penjanje je prilika za razvoj. Zapravo, mislim da je suština svega stalno učenje. Učiš o sebi, o svojim reakcijama pod pritiskom, u ekstremnim uslovima, i o tome kako se ponašaš prema drugima u tim okolnostima.

Kada ubaciš taj mentalni sklop da nije važno da li ćeš popeti ili ne, tek tada počinješ autentično i slobodno da penješ. Iz te mentalne sredine se rađaju tvoja najbolja penjanja. Nema nervoze, a ni ega koji te vraća u prošlost ili lansira u budućnost. Jer radiš to iz ljubavi prema učenju, prema celom procesu i putovanju. Kada si potpuno svestan trenutka, bez glasića na ramenu (đavola ili anđela) koji te savetuje ili kritikuje. Sportisti taj fenomen zovu “the flow” ili “in the zone”, kada je fokus stopljen samo na aktivnost koju radiš i tvoj maksimalni potencijal dolazi do izražaja.

Ljudi misle da je evro skup, ali zapravo u modernom dobu prava valuta je tvoja pažnja koja je dragocena, ali je na sve strane razbacana. Društvene mreže, notifikacije i razne aplikacije su lopovi i oduzimači tvog fokusa i vremena. Lako postaneš rob ekrana i polako ali sigurno ti upropasti život na način koji mu ti dozvoliš. Na planini, ako izgubis fokus, cena gubitka može da bude velika i zato negovanje prisutnosti je važno. Ume ovo i da bude povezano, mnogi su zbog par lajkova izgubili život na planini.

Mnogima je ovo o čemu pričam nedostižno stanje, ali mi se i pre dešavalo u momentima na basketu, borilačkim veštinama, a sad uglavnom na alpinizmu – kad je svaki pokret u stenu meditacija u pokretu. Moguće da je to zato što je ulog toliko veliki, pa je i moja koncentracija na visokom nivou. Mada, i ta aktivnost sama po sebi ne proizvodi to stanje automatski. To nije neprobojni pancir koji će da te zaštiti od nepoželjnih ili ograničavajućih misli. Često se dešava da penješ i onda ti u glavu dođe misao koja ti kaže: “Pusti ovaj hvat. Ne mogu više”. Možda je i istina, ali u velikom broju slučajeva ako malo zakasniš da poslušaš taj deprimirajući savet, ti izdržiš mnogo više nego što si mislio da je moguće.

Verujte u sebe, izdržite duže nego gde mislite da je vaša granica i bićete nagrađeni. Pošto usponi dolaze i prolaze, zaboravljaju se lepe fotografije, visoki vrhovi postaju statistika ali ono što ostaje je unutrašnja transformacija. Planinarski pozdrav!