Verovatno ne bih verovala nikome ko bi mi to ispričao, ali mene je na Midžoru, odmah po izlasku na vrh, stvarno oduvao vetar. I to svom svojom silinom, tako da sam udarila o kamen koji mi je napravio dobar podliv na butini, uspomenu koju sam nosila dugo po povratku. I nije mu to bilo dovoljno, duvao je čitavim putem i naviše i naniže, izbacivao ljude sa staze u sneg, skidao im kape sa glava…

Sve to kombinovano sa, u nekim delovima prilično dubokim, snegom, učinilo je ovo penjanje na Midžor zaista izazovnom avanturom, makar za mene, planinarku sa ne tako velikim stažom.

Iako su vetar i pad verovatno detalji po kojima ću najupečatljivije pamtiti ovaj zimski uspon na Midžor, pamtiću ga po još mnogim stvarima – predivnom pogledu koji nam je ovog puta, za razliku od prethodnog, bio dostupan jer nije bilo magle. Pamtiću ga i po jako otežanim uslovima kretanja, propadanju u sneg nebrojeno puta, ali i po neverovatnom osećaju uspeha da sam se popela na vrh, čini mi se lakše nego što sam prethodni put, tokom leta. 

Poznat kao krov Srbije (2169 m), ovaj vrh Stare planine zaista je vredan svake muke dok se do njega dođe. A muke su velike, naročito u vremenskim uslovima kakvi su bili tog dana.

Krenulo se od odmarališta Babin zub, koji se nalazi na 1565 metara nadmorske visine, i odmah na početku se videlo da će kretanje kroz dubok sneg ovo penjanje učiniti zanimljivim. I tada sam se uverila da oprema za sneg (u ovom slučaju više krplje nego dereze) o kojoj sam slušala od nekih planinara nije samo mit, nego i potreba kada se penješ po ovakvim vremenskim uslovima. Ali dobro, kad ih nemaš, dovoljne su i kamašne. Koje sam, po navici sa prethodnih akcija, stavila pogrešno, pa su mi se povukle i ušao mi sneg u cipele.

Kao da nije bilo dovoljno probijati se kroz sneg, nego sam se kroz taj isti sneg probijala sa mokrim nogama. I da, pred ovu akciju sam, po preporuci prijatelja planinara, kupila naočare za skijanje, i to je zaista nešto što čuva glavu pri penjanju po snegu i vetru (iako sam mu se najpre smejala zbog kupovine istih).

Nema veze, sve se to zaista da zanemariti kada se kreće kroz prirodu kakva jeste na Staroj planini, ali i kada se tuda ide sa dobrom ekipom. Na ovakve izazovne staze zaista smatram da treba poći sa “osobom od poverenja”, u mom slučaju – osobom koja će me vaditi iz snega svaki put kada upadnem ili sprečiti upadanje u sneg baš svaki put kada me vetar zanese. 

A što se prirode tiče, ni najveći sneg ne može sakriti lepote kojima raspolaže jedna od najlepših planina u Srbiji (za mene je za sada najlepša). Iako se penjanje ovog puta uglavnom svodilo na gledanje u noge i paženje da iste ne slomim svakim korakom, bukvalno svaki put kada bih podigla glavu, videla bih prizor iz zimske bajke, ili makar iz nekog prelpog filma. Sama staza do gore je divna, nije dosadna, ima i jako strmih delova, ali ima i onih koji bi bili nalik šetnji po prirodi, samo da nije bio onoliki sneg i vetar… Sam uspon pred vrh težak je i u normalnim uslovima, a u ovim je bio zaista pravi izazov, sa kojim sam se uspešno borila sve do kraja, dok nisam verovatno u nekom trenutku opustila noge ili ruke kojma je trebalo čvrsto da se uzemljim, i dok me vetar nije oborio. Ajde što me je oborio, nego što je bilo nemoguće ni ustati bez nečije pomoći, zbog jačine vetra. Ali uspela sam, pridigla se (tačnije, pridigli su me), još sam i uspela da naprvim neke super snimke i fotografije sa vrha. Prešli smo ukupno 17 kilometara, subjektivni osećaj – makar 27!

Bilo kako bilo, ovo penjanje smatram jednim od svojih najvećih uspeha u planinarenju, ispostaviće se najpre zato što sam uspela da se popnem i siđem gotovo čitava (pre par godina za mene bi ovakva misija bila jednaka samoubistvu), ali i po osećaju uspeha koji ovako izazovne staže probude u meni. I da, penjali smo se sa divnim ljudima iz PD “Železničar” Niš, što opet smatram svojim velikim uspehom, jer oni nisu poznati kao “šetači”, naprotiv, važe za društvo koje organizuje zahtevne akcije sa dobrim tempom kretanja. 

A Midžor i ja ćemo se sresti još mnogo puta, sigurna sam u to. I nadam se da će naredni put biti malo nežniji prema meni, odnosno da ću se odande vratiti bez povreda, ali sa istim osmehom na licu…