Čuvena fraza “od 7 do 77” može da se koristi u mnogo slučajeva, ali ne i u slučaju planinarenja. Neretko na planinskim akcijama srećemo decu mlađu od 7, ali često i ljude od preko 77 godina. Jedan od njih svakako je 86-ogodišnji Živojin Miljković, najstariji aktivni planinar u Nišu. Osim što ga možemo videti na sada već manje zahtevnim vrhovima, Žika još uvek vodi jednu od atraktivnijih i vrlo posećenih planinarskih tura u okolini Niša – pohod u božure.
Iako smo na pitanje o počecima planinarenja očekivali okvirni odgovor u godinama, ovaj duhom još uvek mlad planinar dao nam je tačan datum svog prvog pohoda u planine – 3. oktobar 1950. godine. Za sve ovo vreme dosta je doprineo razvoju planinarenja u Nišu, najpre kao podpredsednik Saveza planinara Niša, u kome je sada na poziciji sekretara.
Na pitanje šta je za njega planinarenje, odgovara da je to u osnovi kretanje prorodom i druženje.
“Planinarenje znači biti u prirodi, na najrazličitijim mestima i nadmorskim visinama. To znači i osvajati neke vrhove, ali najbitnije je svakako druženje na planini”, smatra Miljković.
Među svoje najveće planinarske uspehe ubraja najviši vrh Balkanskog poluostrva – Musalu u Bugarskoj (2925), Olimp u Grčkoj (2918), nekoliko vrhova u Slovačkoj preko 2000 metara i još nekoliko u Bugarskoj (Vitoša, Maljovica…). Najviše i najatraktivnije vrhove u Srbiji obišao je više puta.
Živojin je član Planinarskog društva “Suva planina” i jedan je od svedoka razvoja planinarenju u ovom delu zemlje i koliko se toga promenilo od vremena kada je on počinjao da da se bavi ovim hobijem.
“Planinarenje se najpre razlikuje po tome što sada putujemo prevoznim sredstvom do podnožja neke planine, pa se onda penjemo. A ranije se išlo od Niša pešice do te planine. Recimo, kada se išlo na Suvu planinu, na Trem, tri dana je bila priprema, i onda si iz Niša kretalo pešice. I moralo je da se spava na putu do gore, kako bismo mogli da se vratimo”, seća se naš sagovornik.
Kako kaže, kada se penjao na vrhove u inostranstvu, uglavnom se išlo železnicom ili redovnim autobusom, a sada se ide kolima i organizovanim prevozom.
“Kako sam čuo, Slovenci više uopšte ne pešače kao ranije. Oni dođu kolima sve do planinarskog doma, pa onda od doma idu malo pešice do vrha. I ovde kod nas je sada već tako”, kaže Živojin i tvrdi da su ljudi inače nekada bili fizički mnogo aktivniji nego danas.
“Ja se sećam kada sam bio mlađi planinar, kako smo iz Niša kretali iz Tvrđave, pa idemo do Kalafata, pa kroz Branicu, preko njiva, gazimo blato… Planina Seličevica je poznata po tome što je mnogo blatnjava. Jednom sam vodio jednu grupu preko Gabrovca i sećam se da smo naišli na neku njivu gde je bilo toliko blata, da deo ekipe nije mogao da nastavi dalje, nego se vratio”, seća se naš sagovornik i dodaje da je danas mnogo veći komoditet u planinarenju.
“Ranije nismo nosili štapove, sad ih svi imaju. To su pomagala kako za uzbrdo, tako još više za nizbrdo”.
Na pitanje šta je za njega planinarenje, odgovara da je to ljubav prema prirodi i prema ljudima.
“Na planini se sastaju ljudi koji su pre svega dobronamerni, vole da se druže i da se šale, kao i da uživaju, i sve to u prirodi. Kada pođe neko ko ne pripada toj grupi, taj jedva izdrži stazu i više se nikada ne pojavi”.
Živojina smo za kraj pitali šta mu je planina dala za sve ove godine.
“Prvo, dala mi je zdravlje. Zatim poznanstvo sa pozitivnim ljudima dobre volje. Od svojih gimnazijskih dana se družim sa onima sa kojima sam sličan i sa kojima nalazim razumevanje i toleranciju. Jer bez toga nema druženja. Kada je zdravlje u pitanju, smatram da je kretanje život. Ko se ne kreće, taj propada. Penzioner koji kada ode u penziju poželi samo da uživa, od tog momenta počinje da vene”.
Kako kaže, kretanje znači imati energiju za sve ostale životne aktivnosti i upravo zbog toga svako treba da proba da se bavi planinarenjem. Tako će poboljšati svoje zdravlje i uvek biti u društvu divnih ljudi, savetuje najstariji aktivni planinar u Nišu, a sudeći po osmehu koji krasi njegovo lice i mladalačkom duhu koji poseduje, ovaj recept je svakako oprobano dobar.
