Od skoro 90 planiranih mini hidroelektrana na Staroj planini, izgrađena je samo jedna, u Rakiti. I ona danas, kako kaže aktivista Aleksandar Panić iz Pirota, leti nema dovoljno vode da bi radila. Iza ovog rezultata stoje godine borbe lokalnih zajednica, planinara i aktivista i ovo je primer koji treba slediti svaki put kada budu ugrožena prirodna bogatstva koja nas okružuju.

Borba protiv mini hidroelektrana na Staroj planini nije počela kao velika kampanja, već kao niz lokalnih inicijativa koje su se vremenom povezale. Panić je bio jedan od onih koji su od početka bili uključeni u organizovanje otpora i, kako kaže, sve se zapravo nadovezalo na jednu raniju borbu.

„To je borba meštana Temske protiv prevođenja Toplodolske reke u sliv Zavojskog jezera, 2016. i 2017. godine. Tada smo prvi put ozbiljnije ušli u tu priču i uspeli da se izborimo da se ta reka ne dira bez saglasnosti ljudi koji tu žive. Još od 2015. smo počeli da pričamo o tome šta se dešava u Bugarskoj i Bosni, jer su tamo već bile vidljive posledice, odnosno reke su bile u cevima, uništeni čitavi tokovi. Kod nas su se mini hidroelektrane već pravile, ali ljudi nisu bili svesni razmera. Desetine reka su već bile stavljene u cevi. E, kad je zaigrala mečka i pred našim vratima, kada su počele da se vrše i neke pripremne radnje, onda smo se probudili“, seća se Panić.

Od nekoliko ljudi do hiljada na skupovima

O opasnosti od mini hidroelektrana počelo je da se priča najpre na društvenim mrežama, ali se ključna promena desila tek kada su krenuli direktno među ljude.

„Krenuli smo po selima: Jelovica, Pakleštica, Rsovci, Dojkince, pričali sa meštanima, lepili plakate, organizovali skupove. U početku nas je bilo deset, dvadeset, a onda su skupovi rasli. U jednom trenutku došli smo do nekoliko hiljada ljudi. Sećam se skupa u Rsovcima, tog dana su bila finala i Vimbldona i Svetskog prvenstva u fudbalu, a opet su svi izašli napolje. Tada nam je bilo jasno da je ljudima zaista stalo.“

Kako su ulazili dublje u temu, postajalo je jasno koliko su planovi obimni.

„Na Staroj planini su bile ugrožene praktično sve reke. Samo u pirotskoj opštini bilo je planirano oko 58 mini hidroelektrana, a ukupno skoro 90 u regionu. Najkritičnije je bilo područje oko Toplog Dola, gde je bilo planirano i do 45 kilometara cevovoda. To više ne bi bile reke, to bi bili suvi kanali.“

Rakita i Topli Do: gde je otpor postao stvaran

Borba se paralelno vodila na više mesta, ali su se Rakita i Topli Do izdvojili kao ključne tačke.

„U Rakiti je situacija eskalirala kada su radovi već počeli, ljudi su reagovali tek kada su mašine ušle u selo, kroz njive i dedovinu. Tada je svima postalo jasno šta znači mini hidroelektrana. Tamo su se ljudi i za međe ubijali, a kamo li da im neko mašinom uđe u posed. U Toplom Dolu smo imali straže, ljudi su dežurali danima, bilo je i sukoba, policija je razdvajala ljude. Nije to bila neka velika organizovana struktura, više haotična situacija, ali narod je bio odlučan.“

Kako kaže Panić, u to vreme su i zakone prilagođavali tome da gradnja mini hidroelektrana bude što jednostavnija. 

“Bavili su se time šta je linijska infrastruktura, da li može da se prođe nekom ispod parcele i slično. Može, ali kad je nešto od javnog značaja, kao što su gasovod, vodovod, struja, vojna infrastruktura, a ne da neko dođe i stavi cevku ispod moje parcele i rasturi sve – poseče orahe, šumu itd.” 

Pritisci koji nisu uvek vidljivi 

Pritisci na aktiviste su postojali, iako, kako kaže, nisu uvek bili direktni, često na članove porodica ili druge bliske ljude.

„Nije bilo toliko direktnih pretnji, ali jeste bilo raznih pokušaja obeshrabrivanja, tipa ‘imaš porodicu, šta ti to treba’. Kod drugih je bilo i gorih situacija. Ipak, najteže su mi pale optužbe da smo se obogatili od toga. To je udar na karakter. To ostaje zauvek, neko će uvek to da ponovi, i to je gore od bilo kakvog fizičkog pritiska“, kaže Panić.

Kada se danas napravi presek, rezultat je, kaže, vrlo jasan.

„Od skoro 90 planiranih mini hidroelektrana, izgrađena je jedna, u Rakiti, i ona danas leti nema dovoljno vode da radi, što dokazuje koliko ta priča nije imala smisla. Suština je da su reke ostale kakve jesu, jer kad stavite reku u cev, to je kraj.“

U čitavu borbu uključilo se više hiljada ljudi, što na skupovima, na kojima ih je bilo i do 4000, što kroz druge vidove podrške koja je stizala iz svih krajeva zemlje. Upravo je taj veliki broj nezadovoljnih ljudi i uticao na to da se od ovih projekata odustane. 

“Pritisak ljudi je baš tako i bio usmeren. Da oni to odbace, jer su ti institucionalni instrumenti bili u rukama vršioca javnih funkcija, odnosno, gradskih očeva i majki, samo su oni mogli to da urade. Inače bismo mi išli od žarišta do žarišta, od jednog do drugog, dok imamo snage”.

Šta je ova borba promenila?

Prema rečima Panića, borba je sveukupno trajala oko godinu i po dana, iako on, iz ove perspektive, ima utisak da je trajala makar 5, 6 godina.

Ona je dala pozitivne rezultate najpre u ekološkom smislu – reke su ostale onakve kakve jesu, nisu isfragmentisane cevovodima, jer bi to bila smrt za reke. 

“Pokušali su mini hidroelektrane da pravdaju time da će reke svakako imati vodu u vreme velikih padavina. Ne, reka mora stalno da ima vodu, pogotovo u nekim osetljivim periodima kad se ribe mreste, a ne samo u periodima velikih padavina. To što voda teče za reku je jako bitno. Čim se voda smiri, vi imate i cijanobakterije, a naravno i estetski je ružno da tu više nema onih lepih rečica, nego da ima nekih cevovoda”.

Ipak, ova borba nije ostavila trag samo na rekama.

„Formiran je pokret. Ljudi su shvatili da mogu da utiču, da običan čovek može pritiskom da natera institucije da reaguju. I pokazalo se da je najbolje reagovati na vreme, dok su stvari još u početnoj fazi”, savetuje Panić i dodaje da Stara planina ne bi bila ni delić onoga što sada jeste da se nije digla kuka i motika. Izgubila bi sav turistički potencijal i sve ono zbog čega ljudi vole da dolaze na Staru.

Danas, dodaje, situacija jeste drugačija i u nekim aspektima složenija.

„Sada ima mnogo više žarišta – Jadar, istočna Srbija, rudarenje. Problem se nije rešio, samo se proširio. Ali mislim da je ova borba dala ljudima hrabrost, da vide da može i da znaju kako da se organizuju.“

Lekcija sa Stare planine

Kako kaže, u sistemu odbrane od zala koji prete uništenju prirodnih bogatstava, najvažnije je da se ponovo uspostave sistemi koji su dobri. 

“Imamo odlične zakone i uredbe iz oblasti ekologije, samo ih treba poštovati. Samo treba dozvoliti ministarstvu i Zavodu zaštite prirode da rade svoj posao. Oni neće dozvoliti ništa, ako tamo rade stručni ljudi”. 

Najbitnije je, smatra naš sagovornik, da su ljudi dobili hrabrost da se institucionalno i na ulici suprotstavljaju onome što misle da ih ugrožava. 

“Nadam se da smo makar delom pomogli da ohrabrimo ljude da imaju pravo da kažu nešto, najčešće u zaštitu prirode i ljudi koji od nje zavise. Treba stati u odbranu ljudi koji su prvi korisnici prirode, odnosno stanovnika tih malih naselja, sela, i glasno reći da su njihova prava preča od nečijih ekonomskih planova i dobiti”.