Bugarska je zemlja u regionu u koju planinari iz Srbije vrlo rado odlaze, a više je razloga za to: tamo je najviši vrh na Balkanu, većini planinara jedan od prvih velikih izazova; staze su divno uređene i priroda kojom se hoda često izgleda nestvarno lepo. Prema rečima našeg sagovornika, bugarskog planinara Ruslana Zareva, ova zemlja godinama unazad razvija planinsku infrastrukturu, ali ono što je možda i važnije – neguje snažnu kulturu planinarenja, koja se prenosi generacijama.
„Planinski turizam u Bugarskoj počeo je ozbiljnije da se razvija sredinom prošlog veka. Tada su osnovana brojna turistička društva pod okriljem Bugarskog turističkog saveza. Na dobrovoljnoj osnovi izgrađene su stotine planinarskih domova i staze koje vode do tih domova. Tako su stvorene jake tradicije koje su naredne generacije nastavile da održavaju i razvijaju“, objašnjava naš sagovornik, inače predsednik Turističkog udruženja Trn.
Iako je, kako kaže, poslednjih decenija uloga saveza oslabljena, brigu o planinama preuzele su nove generacije planinara.
„U mnogim mestima infrastruktura je bila zapuštena, ali su se pojavila nova udruženja i neformalne grupe entuzijasta koje su preuzele stvar u svoje ruke. Danas mnoge organizacije rade na održavanju postojećih i izgradnji novih staza. Teško je generalizovati za celu zemlju – negde postoje lokalna udruženja, negde rade ljudi koji nisu iz tog kraja, a negde su i dalje aktivna stara društva“, kaže on.
Jedan od takvih primera je upravo Turističko udruženje Trn, osnovano 2017. godine, nedaleko od granice sa Srbijom.
„Naše udruženje je počelo sa 16 članova, a danas imamo već 110 i taj broj stalno raste. Kada smo krenuli, gotovo da nije bilo planinarskih staza. Danas ih ima više na od 150 kilometara. Čistimo postojeće, pravimo nove i obeležavamo ih, a organizujemo i masovne planinarske akcije“, navodi sagovornik.
Ovo udruženje organizuje i jednu od značajnijih sportskih manifestacija u regionu:
„Već nekoliko godina organizujemo trku planinskog trčanja ‘Trn Ultra Run’. Prošle godine učestvovalo je 550 trkača, uključujući i učesnike iz Srbije.“
Organizovano planinarenje kao izazov
Zanimljivo je da je ovaj kraj dugo bio van glavnih tokova planinarstva.
„Opština Trn bila je izuzetak, jer se tokom komunističkog perioda nalazila u strogoj graničnoj zoni. Boravak u planinama bio je administrativno otežan, a pojedini vrhovi su bili zabranjeni. U suštini, ovaj vid turizma ovde se razvija tek sada, ali veoma brzo sustižemo ostatak Bugarske.“
Danas su staze u Bugarskoj 
uglavnom dobro uređene i redovno održavane.
„Sve zavisi od nadmorske visine i vegetacije. U našem slučaju, većina staza je na 900 do 1400 metara i moraju da se čiste svake godine. Na većim visinama, između 1500 i 1700 metara, održavanje je potrebno ređe, otprilike na svake tri godine. Markacije se, u pravilu, obnavljaju na svakih pet godina.“
Jedan od ključnih trenutaka za dodatnu popularizaciju planinarenja bila je pandemija, što je slučaj i sa ostalim zemljama u regionu. U to vreme, to je bio možda jedini bezbedan način provođenja vremena van kuća.
„Najveći porast broja ljudi koji posećuju planine desio se tokom kovida. Tada su mnogi počeli da planinare, a neki su nastavili i nakon pandemije.“
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vidimo se u EU“, koji sprovodi NKD u partnerstvu sa organizacijama Proaktiv i Odbor za ljudska prava Niš, uz podršku Delegacije Evropske unije u Srbiji.
Po čemu se najviše razlikuje planinarenje u Srbiji i Bugarskoj?
Za razliku od Srbije, gde su planinarske akcije često organizovane kroz klubove i okupljaju veće grupe, u Bugarskoj je situacija nešto drugačija.
„Ljudi se ovde uglavnom organizuju u manje grupe. Ipak, poslednjih godina sve više mladih ide u planine. U našem udruženju nema mnogo mladih – svega nekoliko članova je mlađe od 30 godina, dok najstariji ima 73“, kaže sagovornik, dodajući da njihov fokus na lokalni razvoj turizma nije uvek najprivlačniji mlađima.
Jedan od utisaka koji planinari 
iz Srbije često dele jeste čistoća bugarskih planina.
„Nažalost, smeća ima i kod nas, ali mnogi planinari sa sobom nose kese i skupljaju otpad koji pronađu na stazama“, objašnjava on i dodaje da je svest planinara na jako visokom nivou.
Planinarski domovi u Bugarskoj
Ono što u Bugarskoj znatno olakšava planiranje kretanja kroz planine svakako jesu planinarski domobi, kojih zaista ima mngoog. Kako kaže naš sagovornik, oni imaju različite modele upravljanja:
„Neki su u vlasništvu države, neki opština, neki Bugarskog turističkog saveza, a ima i privatnih domova. U skladu s tim razlikuju se i načini finansiranja.“
Interesovanje stranih planinara za Bugarsku je u porastu, a među njima su sve brojniji i gosti iz Srbije.
„Najviše stranih turista dolazi u Rilu i Pirin, gde se nalaze i najviši vrhovi Balkana. Primećujemo i sve više grupa iz Srbije. U našem kraju najčešće posećuju klisure Jerme i Jablanice, ali sve više obilaze i vrhove. Dolaze članovi klubova iz Niša, ali i iz Beograda”.
Prekogranična saradnja planinara
Saradnja između planinara sa dve strane granice sve je intenzivnija, kaže Zarev, što je svakako na obostranu korist svih ljubitelja prirode i planinarenja.
„Organizujemo međunarodni uspon na Ruj, gde se svake godine okuplja stotine planinara iz Bugarske i Srbije. I mi smo učestvovali na usponima u Srbiji – na Crnook, Veliki Strešer i Vrtop. Lično sam se popeo na mnoge vrhove u istočnoj Srbiji.“
On daje i neke preporuke za one koji do sada nisu planinarili u Bugarskoj:
„Preporučio bih Rilu i Pirin, ali i naš kraj – klisure i vrh Dragovski kamik, koji se ponekad naziva i ‘trnski Maternhorn’. Nalazi se na planini Greben, svega nekoliko kilometara od granice sa Srbijom. U Bugarskoj ima mnogo lepih vrhova, ali izdvojio bih manje poznate – Josificu na Rili, Džangal na Pirinu i Ruj. Van Bugarske posebno volim Trem na Suvoj planini i Dren na Vlaškoj planini, sa kojeg se pruža jedan od najlepših pogleda”, dodaje on.
Na kraju, naš sagovornik ističe ono što je možda i najvažnije:
„Planinarenje je nešto čega se, kada ga jednom probate, veoma teško odričete. Povezanost sa prirodom, pogledi i čist vazduh ne mogu se porediti ni sa čim drugim. Broj planinara raste širom Balkana i nadam se da će što više ljudi zavoleti planine, ali i da će biti sve više onih koji će ih braniti, jer su ozbiljno ugrožene.“
Ovaj materijal napravljen je uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržinu teksta isključivo je odgovorno Udruženje ljubitelja prirode VRH i ta sadržina nipošto ne izražava zvanične stavove Evropske unije.