Vozili smo se ka Nišu, vraćali se sa akcije markiranja jedne staze na Suvoj planini, kada me je Vlada pitao „Ideš li na Olimp?“.

Kako je 2025. godina bila za mene jedna godina sveopšte pogubljenosti – ništa posebno dramatično se nije desilo, bar ne spolja, samo jedno pregorevanje na više polja i ispuštanje konaca iz ruku – naravno da do tada nisam ni registrovala poziv našeg planinarskog kluba za ovu akciju, a kamo li da sam o njoj razmislila. I ta informacija je prošla pored mene kao i mnoge druge stvari te godine.

Vladi sam na pitanje odgovorila potvrdno i pre nego što sam razmislila. Nisam pitala porodicu. Nisam proverila ni obaveze. Nisam čak ni bila sigurna zašto želim da idem. Samo sam okrenula broj vodiča i prvi znak je bio tu – iako su mesta za tu akciju su odavno bila popunjena, neposredno pre mog poziva je neko otkazao svoju prijavu.

Kasnije sam shvatila da to nije bio plan. Bio je pokušaj da se negde ponovo sretnem sa sobom i i da proverim da li sam zaista nestala ili se samo negde sakrila.

Septembar je došao brže nego što sam očekivala, i sa njim polazak na planinu bogova. Akcija je bila osmišljena tako da počne jednim danom na moru, pa dva dana na planini, a da se završi još jednim danom na moru. U tom trenutku to mi je zvučalo kao savršen kompromis između bekstva i suočavanja.

Putovali smo u nekoliko automobila. Maja, Bojan i Vlada, koji je vozio većinu puta, bili su savršeni saputnici, iako Vladin auto nije imao klimu, a on je sve vreme pevao uz unapred pripremljen repertoar pesama, potpuno nesvestan činjenice da nema ni najmanje sluha.

Uz smeh i priče o različitim dogodovštinama, nekako smo neosetno stigli od Niša do Litohora. Taj put je bio prvi trenutak posle dosta vremena u kom sam osetila da nisam sama sa sopstvenim mislima.

Mislim da nikada neću zaboraviti to prvo plivanje u moru sa pogledom na Olimp, na koji ću se već sutra popeti. More nikada ranije nisam doživljavala kao nultu tačku. Za mene je ono bilo mesto odmora, bekstva, sunčanja i kratkog zaborava svakodnevice. Te večeri, prvi put, shvatila sam da more može biti i početak. Ta linija između vode i planine delovala je kao granica između dve verzije mene – one koja je došla i one koja će se, nadala sam se, vratiti.

Dobra ekipa = dobro putovanje

Bio je to period kada se grupa zbližavala, kada sam upoznala dve planinarke iz Aleksinca, koje do tada nisam znala, a ispostaviće se da ćemo se već sutra ponašati kao da se znamo ceo život. Veče smo proveli uz pokoje pivo, hranu i neizbežnu šalu i smeh – sve ono što planinari znaju da pretvore u ritual povezivanja.

Plan je bio da narednog dana iz Prionija stignemo do doma Spilios Agapitos (na oko 2000 metara nadmorske visine), da tu noćimo, onda se popnemo do Skale (2882 metra), tu ostavljamo teške rančeve, zatim se penjemo na Mitikas (2918 metara), onda na nešto niži Skolio, pa da se odatle do mesta na kome ostavljamo automobile vratimo drugim putem, kako bismo videli što više od ove prelepe planine.

Ovakva putovanja su posebna jer, pored uživanja u prirodi zbog koje prvenstveno svaki planinar kreće na svaku stazu, predstavljaju i jednu vrstu samoispitivanja – kako fizičke, tako i psihičke snage. Naime, do doma je bilo potrebno poneti apsolutno sve što nam treba za dva dana na planini – odeću, hranu, posteljinu za dom ili vreću, vodu… Težina takvog ranca gotovo da ne može biti manja od 20-ak kilograma.

Put do doma bio je prilično izazovan, ali i dan danas mislim da je zbog sastava ekipe koja je krenula, čitav poduhvat bio mnogo lakši nego što bi bio u nekim drugačijim okolnostima, sa nekim drugim ljudima. Bilo nas je iz svih sfera – medicine, civilnog sektora, različitih državnih službi, privatnih firmi… Tema za razgovor koliko god hoćeš, kao i različitih stavova, pa samim tim razgovora, rasprava, zafrkavanja…

Bojan, moj cimer iz auta i smeštaja, definitivno je obeležio ovo putovanje. Prvo, po čemu će ga pamtiti i ostatak ekipe, je biranje cimera za spavanje jer ne podnosi hrkanje (nikada nisam ni razmišljala o tome kako to može biti nezgodno kada se noći u kolektivnim smeštajima). Drugo, zbog čega inače volim da planinarim sa njim, svakako je način na koji se on, a i ja kada sam sa njim, nosi sa umorom dok se krećemo po stazi. Mi smo, hodajući uz planinu, razvijali različite „teorije zavere“ o tome koji bog je gde tačno živeo, gde su se pravile žurke, gde orgije, koja boginja je pobegla od kuće da bi se preselila kod boga koji joj se sviđao i slično…

Noćenje na 2000 metara nadmorske visine

Mic po mic i stigli smo do doma u kome smo noćili. Neverovatno koliko je dom posećen, sreli smo ljude sa svih strana sveta – jedni silaze, drugi se vraćaju sa vrha. Zalazak sunca na ovoj visini je nešto najlepše što se može videti, potpisujem! Da je ovo svojevrstan fenomen, dokaz su i ljudi koji su se u tih par minuta zaustavili sa svime što su radili, kako bi kamerom svog telefona uspeli da zabeleže ovaj prizor. Naravno, nijedna fotografija nije uspela da uhvati tu lepotu.  Kako je zašlo sunce, tako je postalo jako hladno, što je za ovu visinu i očekivano, pa smo druženje nastavili u trpezariji doma.

Valjalo je na vreme otići na spavanje, jer je najizazovniji dan tek bio pred nama. E, to je bilo posebno zabavno. Bili smo smešteni svi u jednoj sobi, nas dvadeset, podeljenih u dve grupe kreveta, jedni naspram drugih. I kako ko spušta glavu na jastuk, kreće hrkanje u različitim intonacijama, dok se u neko doba nije razvio simfonijski orkestar udaha i izdaha uz zvuke nalik zvukovima motornih testera različitih jačina. Gorepomenuti Bojan, koji ne podnosi hrkanje (i da se razumemo, ni ja ga ne volim, ali u ekstremnim uslovima valja žrtvovati komfor) u neko doba noći je, sa čeonom lampom na glavi sišao iz sobe u trpezariju, našao neki dušek i noć nastavio spavajući na klupi. Taj prizor – ozbiljan, smešan, čudan – postao je simbol svega što čini planinarenje u grupi: improvizaciju, strpljenje i smeh, čak i u najhladnijim noćima na visini.

Dan kada smo iskusili snagu bogova

Jutro je svima donelo novu energiju. Okupljeni ispred doma, bili smo spremni da se popnemo do visina sa kojih su bogovi posmatrali svet. Ali teški rančevi, sipar i strme uzbrdice brzo su pokazali da ni bogovima nije bilo lako na ovoj planini.

Mic po mic (u nekim trenucima smo se zaista tako peli i odmarali i na stotinak metara) stigli smo do Skale, gde smo ostavili velike rančeve i popakovali u male samo osnovne stvari – vodu, nešto malo hrane i zaštitnu opremu – i krenuli u pohod na Mitikas.

Bože, kakva je ono avantura bila! I posle više od pola godine posle toga obuzme me strah kad se setim kako smo se i peli i spuštali, sve četvoronoške po stenama koje nimalo nisu izgledale gostoljubive prema grupi uzbuđenih planinara. Ali tada straha nije bilo ni na pomolu, adrenalin je odradio svoje pa smo, što puzeći, što na nogama (svako je koristio svoju tehniku sa kojom se osećao sigurno) stigli do vrha koji je bio vredan apsolutno svake kapi znoja koju smo prolili do gore.

Da li je to umišljeno ili ne – nije ni bitno, ali na vrhu se zaista mogla osetiti energija bogova i svako od nas je, siguna sam, spoznao sopstvenu nadljudsku snagu i ogroman uspeh, što izlazak na Mitikas svakako i jeste. I sama sam osetila energiju bogova koja mi je bila više nego potrebna. Svaki put kada pogledam svoje fotke sa vrha vidim sjaj u očima i ponos zbog vraćanja onoga po šta sam zapravo verovatno i krenula na Olimp – povratak samopouzdanja.

Povratak istim putem bio je podjednako izazovan: rukama, nogama, ponekad i zadnjicom – sve dok nismo bezbedno stigli do velikih rančeva i dvoje planinara koji su odlučili bili da ne rizikuju i ne penju se na ovaj vrh.

Obišli smo i Skolio, još malo fotkanja i slavlja,  upis u knjigu utisaka, i potom silazak niz planinu. Tog dana prešli smo preko 1000 metara nadmorske visine uzbrdo i više od 2000 nizbrdo. Poznavaoci uslova na planini znaju šta to znači. E sad, neka mi neko kaže da bogovi tu nisu umešali prste!

Silazak je bio čudesan: sumrak, pa mrkli mrak, čeone lampe, svako sa svojim umorom, a opet smeh, vicevi i pesme prolazili su stazom zajedno sa nama. Bojan i ja smo nastavili raskrinkavanje grčkih mitova – otkrili smo da je Afrodita prešla kod Zevsa tajno, da ne bi plaćala komunalije, ostajući prijavljena kod roditelja. Bilo je još mnogo sličnih priča, a s vremena na vreme su nas bogovi i opominjali da preterujemo, tako što smo se saplitali o kamenje ili drvlje. U takvim slučajevima izgovarali smo već čuvenu rečenicu „Zevse, nismo se tako dogovorili!“.

Kad smo konačno stigli do automobila i krenuli ka Leptokariji, bili smo iscrpljeni, znojavi, prašnjavi i presrećni. Vlasnik smeštaja je bio nervozan, očekivao nas mnogo ranije. Nije imao pojma odakle dolazimo i u kakvom stanju, a mi smo tek tada shvatili koliko je ovo putovanje bilo više od planinarenja – bilo je test, avantura i prijateljstvo spojeni u dva dana na Olimpu.

Povratak u civilizaciju

Dolazak u Leptokariju je nešto što nikada neću zaboraviti, kao ni vlasnika apartmana koji nas je ugostio. Iako smo očekivali smeštaj za prosečne planinare – na kakve smo zapravo i navikli – ispostavilo se da je ovo bio hotel sa, koliko pamtim, četiri zvezdice. Ne zna se ko je izgledao zbunjenije: mi, prljavi i iznemogli, ulazeći sa teškim rancima, ili vlasnik, shvatajući koga je zapravo ugostio.

Ko zna šta je o nama mislio, pošto nam je ispred vrata održao kurs ulaska i izlaska iz hotela  – bukvalno smo svi okupljeni morali da slušamo kako se koristi tag za otvaranje vrata i koje dugme se pritiska da bi se vrata otvorila iznutra (sistem koji ima bukvalno svaka stambena zgrada). Verovatno smo izgledali kao da smo sa Olimpa stigli direktno u civilizaciju, pre nego što je izumljen bilo kakav elektronski sistem za otključavanje.

Ulazak u sobu i kupatilo bio je raj posle dana bez vode i sa minimalnim komforom. Hrana, vino, slatkiši… sve kako smo zaslužili. Bogovski, zaista.

Sledeće jutro smo opet proveli na moru, ponovo se diveći Olimpu sa nulte tačke. Pravili smo fotografije i dodeljivali jedni drugima titule bogova, u skladu sa osobinama koje smo pokazali tih dana. Ja sam, na primer, postala Demetra – boginja plodnosti, zemljoradnje i zaštitnica braka. Nisam oduševljena, ali mogu da kažem da sam zadovoljna ovom titulom. Naš vodič Toda dobio je Zevsa, sasvim zasluženo, jer je iz nas izvukao snagu jednog pravog boga.

Sećanje na putovanje na Olimp biće dugo jedno od omiljenih: mešavina dečje ekskurzije, ozbiljnog testiranja sopstvenih granica, adrenalina koji daje krila kada je potrebno, i sreće zbog novih prijateljstava koja i danas traju i trajaće još dugo, sigurna sam. I pre svega, sećanje na trenutke kada sam ponovo našla sebe – novu osobu koja se sa Olimpa vratila kao pobednica.