Dugo sam na pitanje planinara o Besnoj Kobili (za koju se podrazumevalo da sam se na nju popela, s obzirom na to da sam iz Vranja) skretala pogled i temu, u sebi se srameći toga što planinarim gotovo tri godine, a još se nisam popela na jednu od najlepših i najbližu planinu mom rodnom gradu. 

Bilo je različitih dogovora – popeću se sa nekim planinarima iz Vranja kada odem tamo; napunićemo auto iz Niša i popeću se sa malom grupom… Naravno, u moru drugih opcija iz vikenda u vikend, nijedan od tih planova se nije ostvario. Sve dok nisam naišla na neodoljivu ponudu PD Suva Planina iz Niša – odlazak na Besnu Kobilu i Strešer u cugu (Strešer je još jedan od vrhova koje sam jako želela da obiđem), 25 km, potrebna dobra kondicija. Naravno, od svega navedenog sam pažnju obratila samo na deo sa vrhovima na koje se penjemo i prijavila sam se.

I bila je to zaista dobra odluka, bez obzira na prejako sunce tokom cele staze i vrlo malo pošumljenih delova, kao i dužinu staze koja je ispala malo veća od najavljene… Da stvar bude još bolja, sa mnom je pošla i prijateljica, jedna od omiljenih osoba za planinarenje, što je unapred značilo zagarantovano dobru atmosferu tokom pešačenja. 

I zaista je bila više nego dobra atmosfera, kako zbog jedine dve osobe koje sam unapred znala (još jedna planinska poznanica za koju sam saznala da ide tek ispred kombija), tako i zbog fenomenalne cele ekipe koja je krenula na ovo putešestvije.

Iz Niša smo pošli u 5 ujutru, sa auto-puta sišli kod Vranja, prošli pored kuće u kojoj sam odrasla, zatim i pored rodnog sela moga tate (sve ovo dodatno emotivno pojačava čitav utisak i već preveliku radost zbog konačnog odlaska na Besnu).

Stižemo do planinarskog doma na Besnoj Kobili, odakle krećemo na stazu, pokazaće se jednu od najlepših na koje sam ikada išla. Gotovo od samog početka smenjuju se predeli koji izgledaju kao da su nacrtani s namerom da zadive svakog ko tuda prolazi – prelepe livade, zimzeleno, listopadno drveće, izvori vode, a da ne pričam o pogledima koji pucaju na sve strane, gde god da se okrenem. 

Put do Besne Kobile (1923 m) prošao je relativno lako, ali smo i dotle prijateljica i ja često pravile društvo čistaču, jer je kretanje čitave grupe bilo pod solidnim tempom, što je, ispostaviće se (uprkos mom povremenom negodovanju) sasvim opravdano, s obzirom na kilometre koji su tek bili pred nama. 

Besna Kobila je opravdala sva moja očekivanja, pogledi sa vrha na sve strane u najmanju ruku su očaravajući. Jedino što, meni lično, malo smetaju onolike antene, koje neminovno podsećaju na surovost i neophodnost nekih elemenata svakodnevnog života, od kojih zapravo i bežimo na planine. Ali to sam odlučila da zanemarim i uživam u trenutku na koji sam dugo čekala. 

Odatle smo dalje nastavili  najpre ka Malom, a onda i Velikom Stešeru, koračajući čarobnim Vardenikom, koji zaista deluje nestvarno lepo, bukvalno se čovek oseti kao da je u nekom namenski stvorenom ambijentu za potrebe nekog filma ili slično. Tog dana sam još jednom shvatila koliko zapravo zanemarujemo lepotu našeg neposrednog okruženja, žudeći za nečim dalekim i često nedostižnim. Tu sam se setila i svog odrastanja i provođenja letnjih raspusta u Klisurici (planinsko selo na putu od Vranja do Krive Feje) i shvatila koliko sam zapravo bila srećna, iako sam u tom periodu smatrala da je boravak u selu umesto odlaska na more neka vrsta kazne. 

Na ovom delu puta polako počinje da uzima danak moja ne tako dobra kondicija, koja kombinovana sa vrlo jakim suncem, dovodila do velikog osećaja umora, ne toliko u nogama, koliko u plućima (bolujem od astme, pa ona nekada zna da bude “glasna” kada se umorim). Ipak, fenomenalna ekipa sa kojom smo pošle zaista je taj umor stavljala u drugi plan i konstantno me vraćala na mod uživanja, ne dozvoljavajući mi da razmišljam o otežanom disanju. 

Inače, PD Suva Planina je poznata  po tome što veliki deo članstva čine stariji ljudi, ali i po tome što su najzabavniji planinari i planinarke koje sam upoznala, sa kojima se na stazama peva, šali i konstanto smeje. Ovog puta smo upoznali i podmladak kluba, odnosno i mlađe vodiče koji, u kombinaciji sa starijima i iskusnijima, zaista stvaraju osećaj potpune bezbednosti i uživanja na stazi. 

Uz povremene i vrlo kratke stanke, na izvorima vode i ponegde na proplancima zbog slikanja prelepih predela, polako stigosmo do Malog Strešera (1757 m), odakle mi je Veliki izgledao još veći i još dalji nego što zaista jeste, s obzirom na umor i doba dana u kome je sunce bilo najjače. Kakogod, druge opcije nema nego da se ide dalje, u čemu je u velikoj meri pomogao i pogled na Vlasinsko jezero, koje odatle izgleda fantastično.

Pred sam završni uspon vodič je iskusno napravio prestrojavanje, najsporije i najumornije je stavio odmah iza sebe (ne treba pogađati da sam bila jedna od njih), pa smo malo sporijim tempom gotovo lagano uspeli da se popnemo na vrh. I naravno, osećaj i pogled odozgo vredeli su bukvalno svake kapi znoja prolivenog da se do Velikog Strešera (1876 m) dođe. 

I nema lepšeg osećaja nego kad se umorna popnem na vrh, ispružim se čitavom svojom dužinom i onako, jako blizu oblaka, saberem misli, sakupim snagu i tek onda mislim na jelo, fotkanje i sve što podrazumeva izlazak na neki vrh. Tako je bilo i ovog puta.

Silazak do Toplog dola, kod fabrike vode “Rosa” takođe je poprilično trajao, ali tada je zaista bilo svejedno, nisam obraćala pažnju ni na noge koje su sve jače bolele, niti na bilo šta drugo, jer je grupa postala već dovoljno bliska da smo se uglavnom zbijali šale na račun svakog od nas redom. 

Svi smo se složili da je taj dan trajao kao dva (realno, i prošli smo predele koji vrlo sadržajno mogu popuniti i dva dana), u povratku do Niša, iako smo bili jako umorni, niko nije spavao. Moje srce je, čini mi se, bilo malo ispunjenije od srca drugih, jer pored sreće zbog svega proživljenog, napunio ga je i osećaj ponosa na svoje poreklo, kao i zadovoljstvo i spokoj jednak osećaju kada ispuniš neki zavet…