Moje prvo planinarsko iskustvo vezuje se za vrh sa zaista prelepim imenom i još uvek jednim od najlepših pogleda koje pamtim. Međutim, pamtim i danas jako dobro, iako su prošle skoro dve godine od onda, da sam sa Divne gorice zaista jedva sišla u jednom komadu. I sada kada pomenem nekom iskusnom planinaru da je to bilo moje prvo penjanje, pogleda me upitno, a znam i zašto. Ali tada nisam znala…
Stigli smo u selo Vrgudinac, tekle su pripreme za početak uspona, jer je u pitanju tradicionalna akcija PD “Suva planina”, sa velikim brojem učesnika. U ćaskanju sa ostalima koji me pitaju: “Ideš na kraću ili dužu stazu?”, kao iz topa odgovaram: “Pa zar sam ja iz Niša potezala da bih se samo prošetala, idem na dužu, naravno!”. Ispostavilo se da ta odluka nije bila najpametnija… Ili možda jeste, ko će ga znati?
Sve u svemu, konstantan višesatni uspon, bez ijednog metra hoda po ravnom, po terenu po kome noge proklizavaju zbog kamenčića i grančica ispod suvog lišća, kombinovani sa mojim neiskustvom i nespremnošću, gotovo da su me koštali kraja moje planinarske karijere, koja u tom trenutku nije još bila ni počela. Staza nije bila kružna, povratak je bio istim putem, i samo mi moj inat nije dozvolio da se vratim sa pola staze, jer sem inata, ništa drugo nije pokazivalo da sam za penjanje do vrha sposobna.
I nekako se do vrha i popeh i bilo je sve super – slikanje, druženje sa ljudima, kafica, klopica… I tek kada sam sela, shvatila sam da u meni više snage nema ni za metar hoda, kamo li za povratak istom stazom uz koju sam se jedva popela… A jedno od osnovnih pravila u planinarenju je da sa svakog vrha na koji se popneš, moraš i da siđeš, pa nije ni meni bilo druge nego da se vratim nazad, kako znam i umem.
Posledice umora su se pokazale sa prvim koracima povratka naniže, noge su stalno proklizavale i klecale, staza se odužila toliko da sam u nekim trenucima mislila da hodamo satima duže nego kad smo se peli. Ljudi su nas prestizali, oko nas ih je bilo sve manje i manje, dok u jednom trenutku više nije bilo žive duše, sem prijateljice i mene. Brzo smo ostale bez hrane, gotovo bez vode. Borile smo se na različite načine – pevale smo, proklinjane sebe što smo pošle, brale jorgovan, smejale se… Ali stazi nije bilo kraja, kao ni našem očaju zbog neizvesnosti i bespomoćnosti. Pamtile smo samo jednu livadu na kojoj je grupa u penjanju pravila pauzu za doručak i samo nam je bio cilj da stignemo do te livade, iako to nije ni blizu kraja staze.
Na putu do livade su počeli da nam se pričinjavaju glasovi ljudi, kojih nigde nije bilo, lavež pasa, koji je takođe bio nemoguć, s obzirom na to da je selo još uvek predaleko… Bukvalno smo počele da gubimo orjentaciju i ja sam mislila – gotovo je, sa prve i poslednje akcije u životu će nas spasavati GSS, novine će pisati o nama, a planinarske cipele ću okačiti o klin! Stigle smo napokon do dugo očekivane livade, na kojoj sam se odmah izula i legla, ali sreća da je u tom trenutku ostalo malo razuma u meni, pa da sam, kada su oči počele da mi se sklapaju, našla snage da kažem prijateljici “Obuvaj se, krećemo, da ne bismo zauvek ostale ovde”. I krenule smo. Brzinom puža, ali smo se kretale, sve dok nismo stigle do sela… Tada smo već dobile i signal na telefonu i krenuli su pozivi ljudi koje smo znali i koji su brinuli o nama.
Ulazak u selo je bio filmski – vučemo se kao ratnice iz višemesečne borbe, ljudi pritrčavaju da nam uzmu rance, da nam daju vodu. I onda, prizor koji nikada neću zaboraviti u životu – u centru sela svira muzika uživo, planinari i planinarke duplo stariji od mene (koji su sa vrha sišli satima pre nas) igraju kolo – neki bosi, neki obuveni, pevaju, piju pivo, smeju se. I tada sam sebi rekla – ovako ću i ja! I zaista, to je bio ključni momenat u kome sam shvatila da planinarenje nije mučenje po planini, nego druženje, uživanje, lek za telo i dušu. Hobi koji ti ne dozvoljava da ostariš, koji ti svakom akcijom navuče višednevni osmeh na lice, bez obzira na to šta ti se u stvarnom svetu, po povratku s planine, dešava. I na tome sam beskrajno zahvalna članovima PD “Suva planina”.
Važno je napomenuti da na nas na toj akciji čistač nije ostavio na milost i nemilost planini, isposatavilo se da je iza nas bilo ljudi koji su nadrljali još više i da bi nas, da smo ostale na nekom delu staze, svakako pokupio u nekom trenutku.
Već na putu do Niša telo mi je jasno govorilo da će mi se osvetiti za ovo maltretiranje, kada sam stigla u grad u apoteku po lekove sam ušla tako što sam bukvalno rukama unela noge u istu, i kada me je videla sa štapovima, apotekarka nije morala ni da me pita šta mi je, samo mi je dala neke lekove protiv upale i bolova u mišićima. I pored lekova, strašna upala u nogama trajala je punih 6 dana, ali sam već naredni vikend otišla opet na planinu, i to je bio jasan znak – ljubav između planine i mene se rodila, bez namere da ikad posustane, već da samo raste i razvija se…