Moj prvi izlazak na Musalu, najviši vrh na Balkanu (jer sam sigurna da će ih biti još mnogo), pamtim kao kao jednu veliku borbu sa samom sobom i ljudima oko sebe, ali pre svega kao jednu od većih ličnih pobeda, koje su ostvarene zahvaljujući ogromnoj volji i podršci ljudi koji su bili pored mene.
Kako ovaj tekst pišem gotovo dve godine nakon što se uspon desio, osnovna njegova svrha je da pokažem da su prepreke premostive, da je snagom volje moguće ojačati svoje telo i pobediti gotovo sve što nam se nađe na putu ka uspehu.
Naime, za Musalu sam se, zajedno sa Bojanom, svojim bff sa planine, prijavila prilično olako, ne razmišljajući mnogo o tome da li sam za to sposobna i spremna. A i bolje što je tako, jer u suprotnom, verovatno nikada ne bih ni pošla. Odlazak u Bugarsku bio je vrlo brzo nakon mog prvog Highlander-a, a to znači da su uzbuđenje i volja bili uključeni na maksimalno, što je svakako doprinelo tome da u svojoj zamisli i uspem, iako put do ostvarenja cilja nije bio lak.
Nekih mesec dana pre same akcije setila sam se da ja zapravo bolujem od astme, a da treba da se popnem na gotovo 3000 metara nadmorske visine. Otišla sam kod svog pulmologa, on ni malo nije bio srećan zbog tog mog plana (izraz lica mu je govorio mnogo više, nešto u stilu “da li si ti normalna?”, ali mu lekarska etika verovatno nije dozvolila da to i izgovori), rekao mi je da dođem na pregled neposredno pred polazak, što sam i učinila. Kapacitet mojih pluća je pokazao da mogu da pođem u ovu avanturu, ali da svakako moram da budem oprezna i da slušam svoje telo.
I tako je i bilo. Krenuli smo u Bugarsku veseli kao školarci kada idu na ekskurziju (osim Bojana, ekipi se pridružila i Anđela, takođe u tom trenutku malo iskusna planinarka), stigli u žižu Aleko gde smo bili smešteni, odatle odmah pošli na uspon na Vitošu, kao visinsku pripremu za sutrašnji podvig – Musalu.
Ni taj uspon ze mene nije bio naivan, naprotiv, bilo je dosta naporno naporno hodati jakim tempom i disati uz konstantan uspon. Snagu su mi, osim ljudi iz ekipe, davali i Bugari koji se po ovakvim stazama bukvalno šetaju u papučama i šortsevima, za njih je uspon na Vitošu zapravo kao nama u tom trenutku odlazak do Bubnja (spomen park pored Niša).
Taj prvi dan se završio uspešno, svi smo se čitavi vratili u žižu u kojoj smo noćili, nekoliko ljudi je već odustalo od sutrašnjeg uspona na Musalu, jer su najavili kišu, a i ja sam indirektno dobila preporuku da bi zbog svog zdravstvenog stanja možda bilo pametnije da odustanem od uspona. E, onda je proradilo najjače gorivo u meni – inat! “Pa zar sam ja ovoliki put prešla da bih odustala?”, “Ko je drugi, sem mene, 
u stanju da odredi šta ja mogu ili ne mogu?” (bilo je tu i malo grublje definisanih misli, ali ne bih to stavljala na papir), samo su neke od rečenica koje su mi se vrzmale po glavi, ali niti jednog trenutka nisam razmišljala o odustajanju!
Ujutru smo imali mali peh sa autobusom koji nas je, očito nespreman da vozi po planinskim predelima, do Boroveca odvezao prilično kasno, tako da do žičare koja nas je popela do Jastrebca (2369 metara nadmorske visine) nismo stigli odmah nakon njenog otvaranja, kako je planirano. To znači da smo i na samu stazu krenuli kasnije i da imamo mnogo manje vremena za uspon i povratak, kako ne bismo propustili poslednju žičaru za nazad.
Musala 2925 m – najviši vrh Balkana
Musala se nalazi u Bugarskoj u okviru Nacionalnog parka tj planine Rila. Sa prosečnom godišnjom temperaturom od -2,3 °C
Musala je najhladnije mesto u Bugarskoj i na celom Balkanskom poluostrvu. Prvobitni naziv ovog vrha je bio Tangra, da bi invazijom Turaka bilo promenjeno u sadašnji naziv.
Rila ima preko 150 ledničkih jezera. Ona leže na visini od 2100 do 2500 m., najviše jezero je na 2.709 m ispod vrha Musala, sa kog se pruža nestvaran pogled na brojne vrhove Rile ali i susednog Pirina.
Planina Rila još na samom početku poželela je dobrodošlicu i zaista, u pitanju je jedna od najlepših planina koje sam do sada videla, sa gotovo bajkovitim predelima kroz koje se, na putu do Musale, prolazi – jezera, izvori pitke vode,
kamenti, šumoviti delovi – zaista ne znam šta je od tih slika na mene ostavilo jači utisak. Još da smo pošli na vreme i da smo imali vremena da u svakoj toj slici uživamo malo više, a ne samo da protrčimo pored, žureći da sve stignemo na vreme.
Kako je krenuo ozbiljniji uspon, tako su i moji problemi postajali veći. Zbog toga što je vazduh bio izuzetno vlažan (sve vreme je padala ili makar rominjala kiša), moja astma je pokazala svoje najgore lice i sve vreme sam disala izuzetno teško. Kako nisam imala ni vremena za odmor (ja sam do mesta na kojima se pravila pauza stizala uvek tek kada se pauza završi i grupa krene dalje), u nekim momentima sam zaista mislila da treba da stanem i sačekam grupu da se vrati.
Bilo je i trenutaka kada sam plakala zbog osećaja nemoći, bilo je onih u kojima besna bacam ranc sa sebe i odustajem, ali u takvim trenucima je zaista od velikog značaja ekipa sa kojom se kreće u pohod. Pored Bojana, koji me je sve vreme bodrio (onoliko koliko je smeo, jer sam se na njega, potpuno nepravedno, najviše istresala u trenucima nemoći i besa),
ispostavilo se da je Anđelu još prethodnog dana nažuljala cipela i da ona zbog toga sve vreme otežano hoda. Zaista su bile urnebesne scene u kojima ona motiviše mene, uz očigledno bolne izraze lica zbog žuljeva, a ja bodrim nju, uz otežano uzimanje vazduha da bilo šta kažem.
Poslednji metri, kako to obično biva, bili su najteži, ali mic po mic, popesmo se na vrh, ja narvno mnogo kasnije od ostalih, ali nisam dozvolila da mi to umanji osećaj uspeha. Kada sam se popela, najpre sam spustila ranac, sela na kamen i isplakala se. Nikada neću zaboraviti osećaj kada smo se nas troje (Anđela, Bojan i ja) zagrlili, pogledali jedni druge u oči kao znak odavanja priznanja. I dan danas me sećanje na taj zagrljaj vodi ka vrhovima kada je teško.
Tek nakon tog rituala usledio je standardni planinarski ritual – slikanje na vrhu iz svih mogućih uglova, međusobno čestitanje sa drugim planinarima. Spuštanja sa Musale se gotovo i ne sećam nakon ovoliko vremena, 
vrv je bilo smešno u odnosu na penjanje, makar za mene. Sećam se samo da sam se, nakon spuštanja, zaista jedva popela uz jednu minimalnu uzbrdicu pred žičaru, na koju smo stigli u poslednjem trenutku i uspešno se vratili na vreme do autobusa.
Tokom tog uspona uzela sam pumpicu najviše puta u toku jednog dana do sada. I danas nism sigurna da li je to bilo pametno, ali je definitivno bilo vredno osećaja uspeha na vrhu, lične pobede koju sam u tom trenutku za sebe ostvarila, kao i podstreka za dalje uspehe.
