Uz ovaj tekst bi trebalo da ide napomena “Namenjen svima onima koji sumnjaju u sebe”.

Nije tajna da volim da “se hvalim” svojim planinarskim podvizima i da fotke sa planina delim na mrežama. Često dobijam komentare koji su u stilu “super su ti fotke, blago tebi, ja to nikad ne bih mogla” ili “nemam vremena”, a najčešći komentar je “ja za to nemam kondiciju”. Upravo zato sam odlučila da podelim svoju priču koja će, nadam se, inspirisati makar jednu osobu “bez kondicije” da izađe u prirodu i potraži spas za sebe, odnosno da potraži sebe…

Naime, imam skoro 42 godine i sigurna sam da su planinarski i ostali uspesi tek preda mnom, zbog toga što sam tako odlučila pre nekoliko godina. 

Od vrlo ranog detinjstva bolujem od neke vrste plućnih bolesti – najpre je to bio bronhitis, kasnije je preraslo u astmu, koju imam i sada i imaću je do kraja života. Najbitnije je kako sam u odnosu na to odlučila da se ponašam – uzimam redovnu terapiju, ne konzumiram cigarete i ostalo što bi moglo dodatno da ugrozi moje zdravstveno stanje i ne dozvoljavam joj da mi ikako sem toga remeti život, pošto ga je u detinjstvu i mladosti itekako remetila. Planina mi je u ovoj odluci mnogo pomogla. 

Kao detetu mi je, po preporuci lekara, zabranjivana bilo koja vrsta fizičke aktivnosti, čak sam bila oslobođena i od časova fizičkog vaspitanja. Ako me sad neko pita, to je najpogrešniji mogući lekarski savet, ali nemam baš ništa od toga da se žalim na zdravstveni sistem u Vranju od pre 30 i kusur godina. Bilo je noći kada sam spavala na fotelji, u sedećem položaju, jer nisam mogla da dišem dok ležim. Gazirani sokovi i sladoled su mi takođe uvek bili zabranjeni (i sad se sećam da sam stavljala po prstohvat šećera ili soli u coca-colu da “izađe gazirano”, da bih mogla da popijem jedu šoljicu). Dobra strana te traume je da i dan danas ne volim gazirane sokove i pijem ih vrlo retko. Ta nesposobnost za fizičke aktivnosti nastavila se i nakon mladosti – uvek sam volela da pešačim, to je jedino što sam mogla, ali svaki pokušaj da potrčim ili radim bilo šta što je fizički malo napornije, završavao se gušenjem. 

I onda sam, sada i sama ne znam da li slučajno ili namerno, otišla prvi put na planinu. Na tome beskrajno hvala Nataši i svim ostalim Suvoplanincima. Sa prvog vrha sam se jedva vratila, ali sam odmah nakon toga otišla na drugi. Pa na treći i tako je počelo… 

Uopšte nisam primetila kada sam od otežanog disanja još na početku uspona stigla do toga da na pumpicu ni ne pomislim dok se penjem! Primera radi, prilikom uspona na Musalu (2925 mnv) jula 2023. godine, sam pumpicu uzela čak 20-ak puta (ovo moj pulmolog ne bi trebalo da sazna), a godinu dana kasnije sam se popela na 3750 mnv, bez dodatnog korišćenja pumpice, osim redovne terapije, koja je jedan udisaj pre spavanja. 

U međuvremenu sam počela i da vežbam u teretani, u kojoj takođe pomeram sopstvene granice (to nije mnogo teško kada su u početku na samom dnu, ali ne dozvoljavam da to umanji moj osećaj samozadovoljstva). Na tome sam zahvalna i mom prvom treneru Struji koji mi je ukazao na benefite vežbanja, a naročito Kristini sa kojom još uvek vežbam i koja mi pomaže da se osećam ženstvenije i snažnije nego ikada u životu. 

Godina 2025. je bila godina preispitivanja granica sopstene fizičke sposobnosti, pa sam tako uspela da: istrčim čak 6 km u cugu, ispenjem celu jednu i dobar deo druge vertikale na steni u Jelašnici (hvala divnom i strpljivom Vladislavu na ovome), popnem se na Mitikas na Olimpu, što je samo godinu, dve ranije za mene bilo ravno naučnoj fantastici (i sada se naknadno plašim za svoju bezbednost kada gledam snimke spuštanja sa onih stena četvoronoške). Ovih dana se spremam za Zimsku visokogorsku obuku i sigurna sam da ću se posle nje osećati još jačom i ohrabrenijom za dalje planinarske podvige. 

Zato, ne priznajem kategoriju “nemam kondiciju”. Kondicija se stiče i kada prođe mladost, pluća se razvijaju i u 40-im godinama, strahovi se savladavaju bez obzira na životno doba. Nemam ni za jednu od ovih tvrdnji naučni dokaz, samo lični primer. Ali meni je on više nego dovoljan. I znam da će me voditi na još više vrhove, što planinske, što životne…